Nisi premlad/a da se boriš za bolje društvo

Imala sam 17 godina, kada su me prvi put pitali: „Izvini, jel mogu da pričam sa nekim odraslim?“ Te zime sam bila deo tima od nekoliko mladih momaka i devojaka (tek par punoletnih), koji je organizovao veliki humanitarni koncert u kome je učestvovalo preko 100 dece i odraslih, a kome je prisustvovalo više od 450 ljudi. Cilj je bio veliki i po nekima možda i nedostižan, ali mi smo se na ovakav poduhvat odlučili/e čini mi se veoma lako, bez mnogo oklevanja i preispitivanja. Ceo proces pripreme je bio izuzetno zahtevan i bilo je potrebno mnogo uskladjivanja, sastanaka, pregovora i organizacije, što je nama u tom trenutku bilo potpuno strano. S obzirom da je od tog koncerta prošlo dosta godina, mnogi izazovni trenuci i poteškoće su mi izbrisane iz pamćenja, jer su ih zamenile one mnogo lepše uspomene. Međutim, nešto čega se i danas vrlo jasno sećam jeste jedan kratak razgovor.

Naime, poslednjih pola sata pred početak koncerta, malo je reći, da je iza scene bilo vrlo stresno za sve, a posebno za nas nekoliko koji/e smo vodile taj projekat od samog početka i koji/e smo preuzimale potpunu odgovornost za njegovu realizaciju. Tada sam prišla jednom od učesnika kako bismo se dogovorili oko nekih detalja pre početka programa i nakon samo par razmenjenih rečenica, vidno iznerviran, pitao me je da li ovde postoji neko od odraslih sa kim može da se dogovori. Odgovorila sam mu da ne postoji, i da sam ja jedna od odgovornih organizatora/ki ovog dogadjaja, te da sa mnom i treba da se dogovori. Sećam se da me je ovo pitanje tada baš pogodilo i da mi nije bilo jasno odakle dolazi, u čemu je stvar. U narednim godinama, kada sam učestvovala u organizaciji brojnih sličnih i većih projekata, ovo pitanje je postalo nešto na šta sam navikla i što me više nije ni iznenadjivalo ni čudilo.

Međutim, ostala je ista neodumica – zašto je toliko čudno da mladi rade velike stvari? Zašto se mi mladi često otpisujemo kao neodgovorni/e i neozbiljni/e? Da li godine automatski znače i više znanja i sposobnosti?

Slično pitanje postavlja i Kejt:

https://www.youtube.com/watch?v=0OkOQhXhsIE

Izvor: I’m 17 | Kate Simonds | TEDxBoise, TEDx Talks

Izvor: David Levene/The Guardian

Osim odraslih, nešto što često primećujem i kod sebe, a i drugih mladih, jeste da i mi sami/e sebe bespotrebno kočimo kada je aktivno učestvovanje u društvu u pitanju. Obično već načelno svojoj ideji pripišemo neuspeh zbog nedostatka iskustva ili znanja. I mislim da baš tu grešimo! Posebno kada imamo primere poput Malale Jusufzai, devojke koja je već sa 11 godina ukazivala na nepravde koje je osetila na svojoj koži. Već tako mlada, ona je čvrsto verovala da svaka devojčica zaslužuje obrazovanje i pronalazila je načine da, u sredini u kojoj je to bilo apsolutno neprihvatljivo, glasno iskaže svoj stav. Malala je u medjuvremenu postala najmladja dobitnica Nobelove nagrade u istoriji, ali ono što je još važnije, dala je glas onima koje se ne čuju i kroz svoju fondaciju omogućava mnogim devojčicama da se školuju. I ona je samo jedna od brojnih koji/e su svojim primerom pokazali/e šta sve mi mladi možemo da uradimo i kolika je zapravo naša moć.

Teme rodne ravnopravnosti i rodno zasnovnog nasilja su meni lično baš važne i drago mi je da u organizaciji IRIDA imam priliku da se aktivno borim za društvo u kakvom želim da živim. Nedavno mi je bilo postavljeno pitanje kako to da se tako mlada osoba bavi ovako ozbiljnim temama, i odgovor je bio jednostavan – zato što mi je stalo! I znam da je stalo i mnogim mojim vršnjacima i vršnjakinjama. Jer vidimo nepravdu, jer, poput Malale, želimo da svaka devojčica može da ide u školu, jer ne tražimo opravdanje za nasilje i želimo da živimo u sredini gde smo svi bezbedni/e.Verujem da i medju vama koji/e ovo čitate ima onih koji/e razmišljaju isto.

Izvor: Juan Medina/Reuters

Želim da vas podsetim da nisu potrebne godine iskustva, lična karta i radni staž da bismo primećivali/e probleme u svojoj okolini i reagovali/e na ono što nas svakodnevno „žulja“. Samim tim što smo mladi/e, imamo ideje i pristup koji je svež i inovativan, i verujem da je baš to ono što je potrebno da bismo se izborili/e sa brojnim duboko urezanim podelama, vrednostima i shvatanjima. U borbi za rodno ravnopravno društvo možeš da učestvuješ na brojne načine i zapravo često nismo ni svesni/e koliko male stvari prave razliku i utiču na promenu. I iako možda zvuči kao fraza, ako utičeš na bar jednu osobu, uradio/la si veliku stvar! U razgovoru sa prijateljima reaguj na seksističke komentare. Iskoristi svoje društvene mreže kao medij preko kog ćeš uticati na ljude u svojoj okolini. Informiši se i informiši druge. Iskoristi svoje talente, sposobnosti i veliku želju da budeš aktivan/na učesnik/ca u promeni i preuzmi odgovornost za stvaranje bolje zajednice!

I sada kada se osvrnem na svoje dosadašnje iskustvo u aktivizmu, mogu samo da kažem da je borba za ono u šta veruješ zaista još važnija za tvoje sazrevanje i odrastanje nego što možeš da zamisliš. I zato sanjaj veliko, budi glasan/na u kritici okoline i uspešno preskači sve prepreke koje se pojave na tom putu. Bavljenje ozbiljnim,  teškim ali i važnim temama u mladosti, koje su često rezervisane “samo za odrasle”, će učiniti da kada se pojavi po koja seda, budeš ponosan/na na sebe i na to što si uprkos svima koji/e su ti govorili/e suprotno, radio/la za cilj u koji si verovao/la.

A ja verujem u tebe! (I ne, baš ne bih da se dogovorim sa nekim odraslim 🙂 )

Ostavi komentar: