Ona može sve

Zanimljive životne priče (više ili manje poučne i više ili manje lepe) saznam uvek potpuno nenadano, nekako usputno. To je bio slučaj i ovog puta, kada sam krenuo ka zemlji gde se živi po principu – Dolce far niente (iliti na našem – slatko je ne raditi ništa – iliti italijanski princip po kome je najlepše hraniti svoj hedonizam), kako bih proveo sedam savršenih dana sa mojom bestie.

U “grad ljubavi” uputio sam se autobusom.

Ne znam na koji ste vi grad pomislili, ali bez potrebe da vas držim u dugoj neizvesnosti (jer ova priča i nema veze sa tim, a i neizvesnost ne volim), radi se o Veroni. Inače, i dalje nisam siguran da je to najsrećniji naziv za grad koji se vezuje za smrt dvoje mladih? Ali to je već priča za neki naredni put.

Moje očekivanje da će autobus po običaju kasniti u Bolonju (jer do Verone nisam imao prevoz) te da neću stići pre deset ujutru, srušilo se dolaskom na peron u 04:20h.

Sa Emkić je trebalo da se nadjem oko pola 9, pa sam već pri izlasku iz autobusa počeo da planiram kako da ubijem četiri sata. Plan da ostavim kofer na Bolognia Centrale, obiđem uži centar ili popijem kafu u obližnjem kafiću, propao je onda kada sam shvatio da je sve zatvoreno.

Kao i svaki pušač, nervozu i paniku pokušavam da odagnam cigaretom.

Verujem da i sami znate  onu – U išekivanju nečega (u mom slučaju nekoga), svaki minut traje kao sat.

U mislima me prekida Maja (saputnica iz autobusa).

“Tu si! Ja te tražim! Ne mogu da verujem da ništa ne radi, imam voz za -pa reče ime nekog grada na S, oprostićete mi što sam ga zaboravio – u osam ujutru.”

“I ja se nalazim sa drugaricom oko pola devet, i baš tražim neko mesto da popijem kafu, da se ugrejem, ali čak ni hoteli preko puta ne rade”.

Deset minuta kasnije ona i ja našli na spratu malog bara pod nazivom Tabachi, koji je radio, a na koji nas je uputila tinejdžerka koja je čekala prvi jutarnji voz. Tu i počinje prva priča, koja me je naterala da više razmislim o rodnim ulogama, osudama i stereotipima (kojih smo, naročito ovde na Balkanu, puni).

Ko je Maja? Ja bih rekao- hrabra žena.

Ispričala mi je da odlazi u neki hotel da radi sezonski posao. Ne zna engleski, ne zna italijanski. Ima volju, želju i cilj. Samohrana je majka. Ima dva sina. Želja da deci pruži sve, i situacija, naterali su je da se otisne (po ko zna koji put) sama, u nepoznato.

A kažu muškarac je “glava kuće”?

Često se na samohrane majke gleda sa sažaljenjem, ili ih se pak osuđuje ( pogotovo ukoliko su razvedene, ili su imale više brakova).

Slušajući Majinu priču, i sam sam se setio svoje majke koja je, ostavši bez posla u srednjim četrdesetim, sama sa troje dece, promenila mali milion poslova, kako bi nam pružila sve.

Maja je pričala, ja sam slušao. Pitanja su dolazila sama.

Zašto smo kao društvo uvek skloniji osudama nego pohvalama? Da li shvatamo gde grešimo kada kažemo da je (samo) muškarac “glava kuće”?

Svaki put prodje me jeza kada čujem to “glava kuće”. I svaki put se pitam – zašto se to odnosi samo i isključivo na one sa penisom izmedju nogu?

U mojoj kući ta čuvena glava, o kojoj se toliko priča, je majka. I rekao bih – uloga joj odlično pristaje.

Opet nikad mi nije bilo jasno – Kako je to i po čemu muškarac glava kuće, kada se očekuje od žene da radi sve?

Jer, ti koji raspravljaju o bitnosti glava, vole da dodaju – Žena bi trebalo da se brine o kući, da se brine o deci, da se brine o mužu, da je dama… naravno tu ne staju, spisak je poduži.

Šta u tom slučaju radi muškarac? Zarađuje? Je li zbog toga njegova glava bitnija?

Opet, danas se očekuje i od žene da radi, da bude uspešna. Ali, ima i tu caka. Nikako da bude uspešnija od “presvetog”, nikako da porodica i deca trpe zbog posla, ali ni posao da trpi zbog dece i muža, ako bi mogla uvek i ručak da skuva, a najbolje bi bilo da je nikad ni glava ne zaboli.

Da, žene najbolje znaju koliko se od njih očekuje. I koliko se susreću sa duplim standardima.

Ženi se retko pruži aplauz, a samohrane majke češće se susreću sa kritikom nego sa pohvalom.

Razmislite i sami – više ste puta čuli da kažu: “ Svaka mu čast, on je samohrani otac, sve sam radi!”, nego što ste čuli da to isto kažu za samohranu majku (bez potrebe da umanjim hrabrost, požrtvovanost i važnost samohranih očeva).

Generalno, da se razumemo, odlučiti se na roditeljstvo (danas pogotovo) nije lako.

Koliko ste puta čuli da žene na razgovoru za posao pitaju da li imaju decu ili kada planiraju da se ostvare kao majke? Koliko ste puta čuli da je žena dobila otkaz kada se vratila sa porodiljskog, ili da je smenjena sa pozicije na kojoj je bila? Koliko ste puta čuli da samohrana majka ne može da pronađe posao (čak i sa svim potrebnim kvalifikacijama), jer je smatra da ga neće obavljati dovoljno profesionalno?

Umoran sam i od tih izraza, naziva, koji ne zvuče nikako drugačije do pogrdno. Samohrana majka. Taj prefiks dodaje se kao osuda, kao etiketa. Barem se meni tako čini.

Majina priča samo me je podstakla na razmišljanje o neravnopravnosti uloga.

Kafa sa Majom prošla je u trenu. Bio sam potpuno oduševljen hrabrošću žene koja, bez obzira na nepoznavanje jezika odlazi da radi, kako bi svojoj deci priuštila što više.

Porazilo me je to što bi većina ipak pitala – Kako je mogla da ode na rad u inostranstvo na nekoliko meseci i, da ne viđa decu?

Mislim da se to pitanje ne bi postavljalo muškarcima.

Samohrani otac ≠ samohrana majka.

Ili grešim?

Između ove priče, i one koja sledi, prošlo je predivnih (ali kratkih) sedam dana. Italija, Aperol, pizza, pasta, umetnost, uživanje sa mojom bestie.

A onda sam u povratku upoznao Vesnu.

Vesna mi je ispričala da ima ćerku koja je jedna od malobrojnih žena koja radi kao Carabinieri (Italijanska žandarmerija).

“Učila sam je da može sve. Baš sve što poželi. Samo je potrebno da bude istrajna” – rekla mi je uz kafu i cigaru, negde na pumpi oko četiri izjutra, na povratku u Srbiju.

Pokazala mi je njenu fotku u uniformi. Da ste videli tu sreću kojom devojka zrači!

Opet moramo da se vratimo na rodne uloge.

Koliko ste puta čuli da posao pri vojsci/ policiji nije za jednu ženu? Koliko ste puta čuli onaj stereotip da su žene koje rade u vojsci i policiji muškobanjaste?

Ja baš mnogo puta. I baš svaki put dobijem jezičnu dijareju, pa stanem da se raspravljam sa onima sa kojima je svaka rasprava uzaludna.

Možeš sve – rečenica je koju svako treba da izgovori svojoj mami, ćerki, sestri, ženi, drugarici, koleginici…

Možeš sve – treba reći kako mnoge žene ne bi ostajale u nesrećnim brakovima, jer se boje osude okoline.

Možeš sve je ono što treba da kažemo svim ženama koje se preispituju, ženama kojima je društvo ubilo samopouzdanje.

Pa recite.

Dajte im do znanja da su hrabre, vredne, važne.

Dajte im do znanja da su ravnopravne.

Ostavi komentar: