Do čega dovodi zabrana abortusa?

Nedavna dešavanja u Poljskoj odjeknula su na globalnom nivou. Ženama su skoro u potpunosti ukinuta reproduktivna prava zabranom abortusa čak i kada je fetus ozbiljno ugrožen, dok je dozvoljen u slučajevima silovanja, incesta ili ako je život žene u opasnosti. Ukoliko ranije nismo mnogo pažnje poklanjali/e ovoj temi, sada nam se pitanja nameću, Šta ja mislim o abortusu? Šta bih uradila u slučaju neželjene trudnoće? Da li je abortus greh? S obzirom na tabuiziranje abortusa u društvu i religijskim grupama, ova pitanja su očekivana i normalno je da ih postavimo. Međutim, mislim da je mnogo važnije zapitati se Da li samo žena učestvuje u neželjenom začeću i na koji se način ono može izbeći? Ko polaže pravo nad telom žene? Do čega dovodi zabrana abortusa?

Izvor: Protesti u Poljskoj, World Today New

Na poslednjoj Iridinoj filmskoj pričaonici, razgovarali/e smo o filmu 4 months 3 weeks and two days (2007). O utiscima sa pričaonice, možete čitati na sledećem linku.

Radnja filma smeštena je u 1987. godinu u Rumuniji, pred sam kraj vladavine Čaušeskua, koji je 1966. godine zabranio kontracepciju i abortus, te uveo poseban porez u iznosu od 10-20% prihoda koji su plaćali pripadnici/e oba pola bez dece, stariji/e od 25 godina. Broj stanovnika je zaista povećan. Zapravo, povećan je broj dece po sirotištima jer nije bilo prihoda za njihovo zbrinjavanje. Povećana je i smrtnost žena (hiljade) koje su se podvrgavale namernim pobačajima u krajnje nezavidnim i nebezbednim okolnostima.

Priča filma prati Otiliju čija je cimerka neželjeno zatrudnela i prikazuje sa čime su se devojke suočavale ne bi li Gabita abortirala u ovakvom režimu. Film predstavlja i autentičan istorijski prikaz Rumunije ovog perioda, siromaštvo, strah, neizvesnost.

Izvor: Scena iz filma 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana

Da li samo žena učestvuje u neželjenom začeću i kako da se ono izbegne?

Pred ženama koje se odluče na abortus, red za osudu je dugačak. One bivaju proglašene grešnicama i ubicama dece (ne zaboravimo da govorimo o embrionu). U filmu nailazimo na momenat kada Otilija razgovara sa svojim dečkom o tome kako nije bio pažljiv kada su prethodno imali seksualni odnos. On nema adekvatan odgovor na njenu primedbu, već kontinuirano tvrdi kako ona neće zatrudneti.

Nikako ne želim prebaciti krivicu za neželjenu trudnoću na muškarce. Smatram da oba partnera treba jednako da povedu računa da do toga ne dođe, a i tada ne možemo uvek biti u potpunosti sigurni/e da neće. Za vreme vladavine Čaušeskua, kontracepcija je bila zabranjena, kao i seksualno obrazovanje. Danas (u većini zemalja) imamo pristup kontraceptivnim sredstvima, ali mislim da je potrebno širiti svest o njihovim vidovima i važnosti, posebno zato što i pored dostupnosti informacijama putem interneta i dalje postoji nedovoljna informisanost u vezi sa kontracepcijom.

Bitno mi je da devojka zna da ne treba da pristane na nezaštićen seksualni odnos kako bi udovoljila partneru. Informiši se o kontracepciji, porazgovaraj sa ginekologom/škinjom i odluči se za vid zaštite koji tebi najviše odgovara.

Mladićima treba skrenuti pažnju da ne pokušavaju da iskoriste ranjivost devojke kako bi dobili pristanak na odnos bez zaštite. Redovno seksualno obrazovanje u školama bi znatno probudilo svest o visokoj mogućnosti neželjenog začeća i posledicama koje ono ostavlja na ženu, njeno psihičko i fizičko zdravlje.

BBC na srpskom piše kako su testiranja u cilju kreiranja muške kontraceptivne pilule započeta još 70-tih godina, ali pilule još uvek nema na tržištu. Ne postoji dovoljna zainteresovanost farmaceutskih kuća za ovakvim proizvodom, a i potencijalni simptomi koji se mogu javiti kod žene pri korišćenju pilule (akne, gojenje..) čine se neprihvatljivim u slučaju suprotnog pola. U tekstu se provlači nada i pitanje jesmo li spremni/e da ostavimo rodne uloge iza sebe i zajednički preuzmemo odgovornost za sprečavanjem neželjene trudnoće.

Ko polaže pravo nad telom žene?

Kada Otilija ne prestane nastojati na odgovoru šta bi bilo da zatrudni, dečko joj konačno govori kako bi je u tom slučaju oženio. Dakle, ne smatra da je na njoj odluka želi li uopšte da se uda, želi li za njega da se uda ili da rodi dete. Ne pita se koji su njeni životni planovi.

Isti je slučaj sa državom. Zabranom abortusa, ženi se oduzima ljudsko pravo, lišena je mogućnosti izbora koja nikada ne bi smela biti dovedena u pitanje. Čaušesku je ukinuo kontracepciju i pravo na abortus ne bi li to rezultiralo uvećanom brojnošću rumunske nacije. Šta se ovim činom poručuje ženama? Poručuje nam se (svakako ne prvi put) da se svodimo na reproduktivnu ulogu. Ne postavlja se pitanje čime bismo želele da se bavimo, na koji način mi smatramo da bismo korisno privređivale društvu, to se podrazumeva. Ne posedujemo autonomiju nad sopstvenim telom, dakle ni nad svojim životom.

Izvor: Protesti u poljskoj, DW

Diskriminacija ovog tipa ne manjka ni danas, ni u Srbiji. Konstantno bivamo verbalno podsticane od strane države da rađamo, a na razgovoru za posao pitaju imamo li u petogodišnjem planu osnivanje porodice, jer u slučaju potvrdnog odgovora, nismo pogodne kandidatkinje.

Do čega dovodi zabrana abortusa?

Film slikovito odgovara na ovo pitanje. Devojke pronalaze doktora koji obavlja ilegalne abortuse. Skupile su pozamašnu sumu novca, međutim, njemu to nije dovoljno. Svestan da su devojke u bezizlaznoj situaciji, koristi moć koju ima i pristaje da obavi abortus samo u slučaju da imaju seksualni odnos sa njim, dakle, siluje ih. Za mene je ovo bio najpotresniji momenat filma. Otilija je takođe “dopustila” da je lekar siluje i time nam poslala važnu poruku, svaka od nas se može naći na Gabitinom mestu.

Gabita je bila trudna više od četiri meseca, u našoj državi npr. je tada abortus dozvoljen samo u slučaju da ga stručnjaci predlože usled novonastalih komplikacija. Doktor joj čak nije uradio ni kiretažu, već joj je ubrizgao sondu koja je trebalo da izazove izbačaj fetusa iz materice. Ostavljena je u hotelskoj sobi da krvari pod visokom temperaturom, bez medicinske podrške.

Zabrana abortusa u Rumuniji dovela je do toga da hiljade žena izgubi život podvrgavanjem krajnje opasnim metodama abortiranja, koje su se toliko često pokazivale fatalnim. Da li je važniji embrion od žive osobe? Brojna dečica su umirala od gladi po sirotištima, jer je predsednik nastojao da Rumuniju dovede do 20 miliona ljudi, dok su prodavnice sa osnovnim namirnicama bile prazne.

Ukoliko ne želi dete, žena će uglavnom pronaći način da ga ne rodi. Zabranom abortusa ne sprečava se abortus, već njegovo obavljanje na bezbedan način. Žene koje su dobrog materijalnog statusa, otići će u drugu zemlju gde će im legalno obaviti kiretažu, ali one koje nisu i dalje će se podvrgavati različitim vidovima namernog pobačaja koji će im potencijalno ugroziti zdravlje i život.

Milica Crkvenjakov koja kanalom Draga devojčice na društvenim mrežama širi svest o feminizmu, rekla je sjajnu stvar na konto popularne tvrdnje da je abortus ubistvo. Kaže kako bi oni koji zaista to smatraju, učinili sve što mogu da ga spreče, kao što bi uradili sve da spreče ubistvo živog deteta, što svakako ne bi izveli protestovanjem, poput onog ispred klinika u kojima se abortus legalno obavlja.

Podržavam je i pratim u poruci da smo potrebni/e živoj deci. Gladnoj, bolesnoj, deci bez doma, odbačenoj deci, jer je njihova patnja stvarna i njihovo je mučenje realno.

Izvor: Moje telo – moj izbor – o Poljsko i telesnoj autnomiji, Draga Devojčice

Čini mi se da se najlakše upre prstom u ženu koja se odluči na abortus, a da se i ne zapita o tome kako se ona tada oseća. Svakako da nije imala u planu da zatrudni, kako bi posle abortirala, donela je odluku koja je u datom trenutku bila najbolja za nju i u tome treba da je podržimo, umesto što je dodatno stigmatizujemo u društvu ili religiji. Svaka žena je osoba za sebe i društvo ne može generalizovati potrebe žena niti im pretpostaviti i nametati uloge, a najmanje uskraćivati pravo na izbor.

Izvor: ReaReframing Reproductive Rights: Going Beyond Pro-Choice vs Pro Life, Asha Dahya, TEDxNormal

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *