Insistirao je da mu pošalje svoju nagu fotografiju. Ona je rekla NE. Insistirao je da je on fotografiše. Ona je rekla NE. Obrazložila je (iako nije morala) rekavši da joj to nije prijatno. Nije razumeo. Nastavlja da insistira. Ona ponovo odbija.
Nije shvatio. Fotografisao ju je krišom, ignorišući njeno NE. Onda je ona saznala. Onda je usledio osećaj izdaje, iskorišćenosti, prevarenosti i poniženja.
Prekidaju komunikaciju.
Slika je (možda?) i dalje negde u njegovom telefonu.
On i dalje nije shvatio gde je pogrešio.
Nazvala je i pitala me: “Da li je realno da je to uradio?”
“Ne, nije realno!” – rekao sam histerično, ogorčen. Malo je reći šokiran. Pitala me je zašto muškarci toliko insistiraju na tome. Nisam imao odgovor.
Razmišljajući o toj situaciji nisam se puno pitao o poreklu fetiša, koji, čini se ima većina savremenih muškaraca. Valjda to podvodim pod fantaziju, zamenu za pornografiju u kojoj tvoja devojka (ili dečko) ima glavnu ulogu. Možda je u pitanju i sveprisutna apatija i nemogućnost pronalaženja zadovoljstva u posve jednostavnom činu kakav je seks (pronadjete se, kliknete, eto hemije, eto vas u krevetu, eto uživanja – ili grešim?). Da se razumemo, nemam ništa protiv igrica i začina kakve mogu biti nage fotografije. Naravno, nemam ništa protiv ukoliko je osoba dobrovoljno poslala fotografiju, ili dala svoj pristanak da bude fotografisana. Ključna reč je dakle – pristanak. A najveći fetiš sadiste, jeste upravo to – odbijanje da prihvati tuđe NE. Da li je pristanak nešto što takvi muškarci ne traže? Ili ga jednostavno podrazumevaju?
U telefonskom razgovoru saznajem još i da dotični ima pun folder nagih fotografija svojih bivših devojaka. Na zaprepašćenje moje drugarice, kada joj je to saopštio, on ravnodušno reaguje sa: “Pa šta? Nije kao da ću nekome pokazati”.
Da li se ovde radi o maničnoj potrebi za dokazivanjem nadmoći? Je li u pitanju posmatranje žene kao seksualnog objekta? O fetišu? Ili o egoističnoj potrebi da predstavi sebe kao mačo muškarca koji je spavao sa dvocifrenim brojem devojaka?
Šta bi se desilo kada bi devojka imala sličnu kolekciju i, da li bi to, takav muškarac posmatrao kao fetiš ili kao odraz promiskuiteta? Da li bi ona bila okarakterisana kao kurva, ili kao vrhunska riba sa fantastičnom zbirkom fotografija?
U prethodnih mesec dana još jedna drugarica se susrela se muškarcem koji ima problem da prihvati NE. On je došao nepozvan, kod nje u stan. Ona mu je rekla da izadje. On je odbio. Ona mu je opet rekla da izadje. On je opet odbio. Onda je pozvala policiju. Onda je policija došla. Onda su mu rekli da se javi sutra. Onda se on opet vratio u stan. Odsustvo empatije, u ovom društvu, ogleda se možda najviše u rečenici – Neka dođe sutra. Odsustvo zakona, i često ne percipiranje ovakvih dogadjaja kao problema, daje vetar u ledja nasilnicima. Da li bi ga šamar okarakterisao kao dovoljno opasnog, ili su tek modrica i polomljeni komadi nameštaja, ili rupa u zidu, jasan dokaz nasilja?
Pitam se stalno kada će doći to “sutra” u kome ćemo shvatiti da nasilje ne mora biti samo fizičko? I tako od sutra do sutra a to izgleda, baš sporo dolazi. Devijantna potreba tih nekih muškaraca da ignorišu tuđe odbijanje najčešće se pravda onom srpskom, primitivnom – Ne j*** lep, nego uporan.
Ko briše granice izmedju upornosti i nasilja? I kada ćemo takve fraze prestati da koristimo kako bismo nasilje prikazali kao upornost?
Da li smo spali na to da glorifikujemo muškarce koji prihvate nečije NE, podvodeći ih pod kategoriju – džentlmena? Da li je nenormalno očekivati ono što nam svima pripada – pravo na slobodu izbora? Imamo li pravo da u XXI veku odbijemo da pošaljemo svoju nagu fotografiju? Imamo li pravo da očekujemo od policije da privede nepozvanog gosta? Imamo li pravo da zahtevamo kaznu u ovakvim situacijama ili, u stvari, nas kažnjava sistem, što državni, što društveni?
Ko, koga i zašto ubeđuje da su ovo potpuno normalne stvari, na koje ne treba previše obraćati pažnju? Jer, treba da ti bude kompliment što želi tvoju fotografiju. Jer, svaki muškarac ponekad pretera, ne treba odmah zvati policiju.
Živimo li u Giliedu ili u Evropi 2022. godine? Jesmo li ikada bili Evropa i, hoćemo li joj konačno prići? I kom tačno njenom delu? Da li su nam potrebni novi zakoni ili samo pravilna primena postojećih?
Pitanja je još mnogo, odgovora čini se, sve manje.
Ipak, jedna činjenica ostaje, uprkos naporima nekih da predstave drugačije – NE uvek znači NE.
Responses