Mia: ,,Iskra, sa mnom nešto nije u redu, imam osećaj da mi je zastao neki zalogaj između grla i želuca i sad me sprečava da dišem“.
Njeno telo šalje signale da više nema mesta za skrivanje pod tepihom, da nestaje mesta za nova potiskivanja.
Dodaje: ,,Ovo više ne može ovako, nije fer prema Ljubanu, sve obaveze sem kuvanja je preuzeo na sebe, moje je samo da skuvam ručak. Ja se žalim, a što on kaže, ja sam privilegovana. Ti znaš gomilu terapeuta, daj mi broj kome najviše veruješ, ne mogu sama sebe da istrpim”
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja izlazi uskoro i kratke priče “Prasak” koju je napisala u okviru projekta “I ovo je nasilje”, prenosimo vam intervju sa Ivom Vukadinović.
Iva je rođena 28. novembra 2002. godine i živi u Beogradu, a za sebe kaže:
Od tinejdžerskih dana aktivno pišem i plešem da bih mogla da dišem. Psihoterapija i želja za studijama psihologije su me dovele do pisanja, jer sam na papiru čuvala i sagledavala svoje misli i emocije i otpuštala preopterećenost tuđim. Sve to me je vodilo po začaranom krugu dok ih nisam uobličila u umetnost, a danas i studije istorije umetnosti daju svoj doprinos. Prijateljstva i sestrinstva u njima su vrata koja su otvorila moj put i njihova podrška je gorivo za put.
Odakle dolazi inspiracija za priču? Iva kaže da je njena došla sa svih strana, ali da je bilo potrebno osvestiti je:
Inspiracija dolazi sa svih strana, samo je bilo potrebno osvestiti je i integrisati. Prvo klasifikovati i izdvojiti poentu, zatim razraditi u novu celinu. Što se tiče moje priče, iz realnih priča o partnerskim vezama koje sam u životu srela je moj mozak otvarao pitanja i preispitivanja, a u mom telu se budio strah i na najmanju grešku partnera/ki. Ta pitanja, nekad realna, nekada i preuveličana briga i preterano razmišljanje su formirali “Prasak”.
Kroz svoju priču Iva govori o prinudnoj kontroli, a inspiraciju za likove pronašla je:
Inspiracija za likove je bio moj odnos sa mojom najboljom drugaricom sa kojom sam stvarno kao sestra, kao što su i likovi u mojoj priči, tj. junakinje. Cela priča je na neki način bila plod tog odnosa. Istovremeno mi je bilo najlakše da razumem i razvijem interakciju između junanka i junakinja tako što ću ih postaviti na mesto koje je meni poznato iz mog života, a to je povezanost u prijateljstvu.
Zašto si odabrala da pišeš o prinudnoj kontroli?
Zato što su u ovoj vrsti nasilja dominantne neke situacije koje izolovane teže mogu da se razumeju i deklarišu kao zlostavljanje. Potreban je niz, kontinuitet i specifične okolnosti, što istovremeno motiviše čitaoce. Tako je najlakše manipulisati i najteže osvestiti. Uglavnom se pravda kao nesporazum u komunikaciji, briga…, a nekad nešto i zbog brzine života se ne primeti. Šolja se puni i kad pljusne zadnja kap i prelije je, onda se desi onaj ,,aha!” momenat. Prasak koji u mojoj priči istovremeno doživljavaju i junakinja i čitaoci.
Iva ističe potrebu da publici približi likove kroz treću osobu koja neće biti narator ili “nemi” posmatrač, već upravo bliska prijateljica glavne junakinje.
Bilo mi je važno da pišem iz trećeg lica da bih mogla da bolje da objasnim neke okolnosti jer mislim da se sa strane neke stvari bolje prosto vide, da je treća osoba u priči manje ostrašćena, nego glavni akteri, a opet nisam želela da budem neka neutralna naratorka koja nije povezana sa glavnim likovima. Nisam želela da ja kao naratorka budem apstraktan lik i onda je to uticalo da prosto naratorka u stvari bude prijateljica moje glavne junakinje, pa se onda u nekom momentu i prepliću dijalozi.
Koliko je važno za glavnu junakinju da dobije podršku svoje okoline, odnosno svoje bliske prijateljice?
Bilo je važno zato što je Mia imala takav karakter i temperament da je ona na isti način nekako rangirala i vezu i prijateljstvo i nije razdvajala ta dva odnosa, pa je prosto bilo logično da će podeliti sa svojom drugaricom, a njena podrška kao drugarice je bila važna zato što joj je pomogla da shvati da ona nije kriva. U nekom trenutku je Mia poželela da ode na psihoterapiju i njena drugarica nije osporila tu želju, šta više ukazala joj je da nasilje nije njena krivica. Mia je mislila da treba da ide na psihoterapiju da bi se promenila, da bi bila bolja svom partneru, dok je podrška drugarice upravo govorila da je važno da njoj bude dobro, da se ona oseća dobro u toj vezi.
Iva poručuje mladima:
Verujte u svoj osećaj, ono što telo govori to je istina, jer je Mia imala te senzacije u telu koje su govorile da nešto nije u redu, i verujte ljudima oko sebe. Nekada je verovati ljudima oko sebe rizik, tj. uvek je verovati rizik, no veći je rizik da ne verujete. Podrška je važna. Podrška koju dajemo sami sebi, podrška psihoterapeuta ili bilo koje stručne osobe, kao i podrška okoline. Važno je da osoba u nasilnom odnosu ima podršku, da može da osvesti i da sebi prizna da je u nasilnom odnosu i da može da izađe iz istog.
Kratku priču autorke Ive Vukadinović, možete pročitati na sledećem linku: https://irida.rs/prasak/
Responses