Od tog trenutka svaki naredni dan bio je istovetna kopija prethodnog. Nepregledno ređanje suza, napada panike i povraćanja. Svaki Lukin prezrivi pogled bi pokrenuo tihi lelek u mojim grudima. Osnovne obaveze su za mene postale mučenje.
Kosa mi je postala proređena, lice bledo i sumorno, a na zubima sam počela da primećujem nataložene naslage. Nekada bih se satima izgubila u razmišljanju o njima koje je samo pojačavalo razarajući bol koji se proširio i na čitavo telo. Odlučila sam da je pozovem, ćutim i prekinem.
Poželela sam samo da čujem kako zvuči njen glas, kako bi mi delovala još stvarnije. Javila se uzrujana, plačnog glasa. Pitam se da li je to zbog njega.
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje”, razgovarale smo sa Anjom Perović, autorkom priče Vertigo, koja se takođe našla u zbirci.
Anja je apsolventkinja na smeru Srpska književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a za sebe kaže:
U poslednjih par godina sam počela da se teorijski edukujem u polju feminizma i ženskog osnaživanja i zbog toga mi je učestvovanje na ovom projektu veoma značajno. U slobodno vreme mnogo čitam, proučavam književnost, pišem kratke priče i muzičke recenzije.
Zašto si baš odabrala deo priče koji smo imali priliku da pročitamo na samom početku ovog intervjua?
Odabrala sam ovaj deo priče jer oslikava posledice toksične veze, a u pitanju jeste apsolutni osećaj zavisnosti od neke osobe i gubljenje kontakata sa ljudima, nakon čega nastupaju periodi depresije jer nas je osoba u kojoj smo videli smisao života izdala i više ne vidimo nikakav smisao u životu.
Odakle dolazi tvoja ideja za kratku priču?
Ne bih mogla da odredim tačan izvor ideje moje kratke priče, ali rekla bih da svakodnevno promatranje ljudi i njihovih ponašanja u različitim međuljudskim odnosima budi znatiželju za pričanjem priča. Želela sam da problem o kojem je reč u mojoj priči bude opšti, ali u isto vreme i jedinstven za svaku osobu.
Zašto baš naslov “Vertigo”?
Odabrala sam naslov Vertigo jer kratko i efektno opisuje tačno ono što Selma, glavna junakinja, oseća kada sazna vest koja menja njen život iz korena i podstiče neprestani osećaj da je izgubila kontrolu nad sopstvenim životom. Kada ona napokon progleda, svet je za nju u početku surov i neprijateljski nastrojen, jer je potpuno sama.
Postoji li poveznica između Hičkokovih filmova koje spominješ i tvoje priče?
Sam naslov priče jeste povezan sa istoimenim Hičkokovim filmom, Vertigo. U pomenutom filmu se susrećemo sa motivima anksioznosti, fobija i, u prvom planu-obmane. Hičkok predočava horor ljudskog uma, odnosno sve strahove koji se nalaze unutar čoveka. Upravo se Selma nakon bolnog saznanja susreće sa hladim svetom u kojem mora sama da pobedi svoje strahove kako bi krenula putem traženja sopstvenog identiteta, koji je izgubila u odnosu sa Lukom.
Zašto baš geslajting kao oblik nasilja?
Odabrala sam geslajting kao oblik nasilja jer verujem da se većina nas makar jednom u životu susrela sa njim, ali i zbog toga što uspeva da nas dovede u stravičan osećaj neverovanja samom sebi. Geslajting se ne shvata ozbiljno, iako može dovesti do ogromnih posledica, poput gubljenja vere u sebe i svoje misli/stavove, što može prerasti u negativna i mahom lažna osećanja koja gradimo prema sopstvenoj ličnosti.
Nekako mi se čini da si čitaocima/čitateljkama ostavila da završe sami/e tvoju priču. Da li je to tako i zašto?
Selma nakon teških situacija u kojima se našla odlazi da traži sebe, a početak njenog putovanja jeste zapravo razgovor sa majkom. Zaista, na čitaocima je da nakon poslednje rečenice razmisle o izbavljenju i oporavku, jer za tako nešto treba dosta vremena i truda. Oporavak se ne dešava preko noći, pa je i sam izlazak iz odnosa koji loše utiče na nas ogroman korak. Nakon toga oni mogu zamisliti svoju Selmu i svoje nade i želje o nastavku njenog života.
Kao novi lik se pojavljuje majka glavne junakinje. Kakva je njena uloga u priči, odnosno da li njena pojava sa sobom nosi neku dublju poruku?
Majka glavne junakinje se pojavljuje na kraju priče, ali simboliše njen novi početak. Želela sam ujedno da pomenem i fenomen generacijske traume, jer je i Selmina majka žrtva toksičnih obrazaca koje je prihvatila. Ona je u jednom momentu prihvatila to da kao žena mora da ćuti, trpi i guta nepravde, zaboravljajući koliku snagu u sebi zapravo ima. Selma preuzima odgovornost u rušenju pomenutih toksičnih obrazaca ljubavlju i razumevanjem koje oseća prema svojoj majci, ali i prema drugim ženama.
Koja je to poruka koju bi ti poslala mladima koji trpe nasilje?
Mladima bih poručila da veruju u to da postoje ljudi kojima mogu da se obrate za pomoć, ljudi otvorenog uma i velikog srca koji će biti tu za njih. Verujem u snagu ženskih prijateljstava i ženskih prostora u kojima možemo da iskažemo brigu i nežnost jedna za drugu. Upravo tu čuči magija i snaga za preduzimanje ostalih koraka, koji može biti edukacija o određenoj vrsti verbalnog nasilja, sa akcentom na prepoznavanju nasilja i koracima za prekidanje takvog odnosa.
Kratku priču autorke Anje Perović možete pročitati na sledećem linku: https://irida.rs/vertigo/?_rstr_nocache=rstr7216565c85cade10
Responses