„Rekao sam ti da je to težak fakultet.“
„Da, nije jednostavno, ali mora da bude prvo teško da bi mi posle bilo lakše.“
„Kad posle?“
„Pa posle faksa, kad diplomiram i zaposlim se.“
„To ti misliš! Teška je to profesija, pogotovo za žene, ne znam što se uopšte zalećete i upisujete to, samo roditeljima trošite pare“, pričao je sigurno kao da razume svet bolje od mene, „Da li ti sebe možeš da zamisliš u buci i prašini među radnicima? Ti tako nežna i krhka.“
„Ma daj, znaš koliko ima devojaka na mom smeru.“
„Pa kažem ti, ne slušaš me, zalećete se, pa posle odustajete. A ti, evo, već zbog prvog kolokvijuma kukaš.“
Nisam imala snage da se borim, verovatno jer je ovim samo nahranio onaj deo mene koji je sumnjao u moje sposobnosti. Zaćutala sam, ali ne onako kako ćuti zaljubljena devojka dok uživa u pogledu sa Tvrđave komunicirajući sa dečkom samo dodirima, ćutala sam da ne bih izazvala još koji sličan komentar.
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja izlazi uskoro i kratke priče koju je napisala u okviru projekta “I ovo je nasilje”, prenosimo vam intervju sa Majom Smiljković, mladom autorkom kratke priče Pismo upozorenja, koja za sebe kaže:
Najviše volim da se pismeno izražavam zato što mi to daje vremena da razmislim i izanaliziram svet oko sebe, zbog toga se i moj instagram profil na kom objavljujem svoje misli, stihove i pesme zove Majaliza. Takođe, taj naziv podseća i na Mona Lizu, a ona mi je asocijacija na umetnost i njen osmeh koji smiruje, a mislim da nema ništa bitnije od mira, zato i pišem, da bi izbacila iz sebe sve što me odvodi u nemir. Cilj mi je da Majaliza bude moja oaza kreativnosti i glas koji dajem maloj Maji koja je oduvek želela da bude pisac.
Odakle dolazi inspiracija za tvoju kratku priču?
Upravo takva ponašanja sam viđala u vezama u svom okruženju, a ono se ne podudara sa onim što veza i generalno odnosi trebaju da budu. Zdrava veza podrazumeva partnera koji nas podržava, a ne sputava, omalovažava i podcenjuje. Takođe, u priči spominjem i “muške” teme, na to me je navelo Svetsko prvenstvo u fudbalu, u to vreme sam i pisala priču. Način na koji se tada pričalo o ženama podstakao me da uvidim da se žene i dalje stavljaju u određene kalupe, a da se profesije i interesovanja i dalje dele na “muške” i “ženske”.
Zašto si baš izabrala da to bude susret dve generacije, ljudi različitih godina?
Ovakvo ponašanje partnera se dešava u svim generacijama, mada je ova naša generacija u prednosti jer počinje sve više da se priča o nasilju, polako uviđamo i učimo šta je to sve nasilje, a nadam se da će vremenom i nama i narednim generacijama postati jasnije šta je to nedopustivo u odnosima. Glavna junakinja ima sreće da pred sobom vidi svoju potencijalnu sudbinu ako nastavi vezu sa dečkom koji je ne podržava u njenim ciljevima, a baba Verini propali snovi i podrugljivi komentari koje i dalje sluša mogu da joj posluže kao upozorenje.
Koji oblik nasilja si izabrala za svoju kratku priču i zašto?
Pisala sam o psihičkom nasilju koje je koren i početak za sve druge vrste nasilja. Ono utiče na mentalno zdravlje i sliku koju osoba ima o sebi, a to dalje utiče na sve sfere njenog života. Nasilnik na taj način prvo slomi samopouzdanje osobi što mu olakšava kontrolu. Oni koji duže trpe ovakvu vrstu nasilja počinju da sumnjaju u svoje sposobnosti, način razmišljanja i ne umeju da se suprodstave jer ne veruje više sebi. Nasilnikove reči postaju i njihov unutrašnji monolog i glas.
Koliko je važno da se o psihološkim oblicima nasilja priča više?
Nijedna osoba nije zaslužila da sluša uvrede, omalovažavanja itd, posebno ne od bliskih ljudi. Veze su tu da bi napredovali, da bi se popravljali, rasli zajedno, a ne da jedna osoba ima “monopol” nad drugom osobom i njenim životom. Na Tik toku sam videla da je popularan trend u kom ljudi pričaju šta su mislili da je normalno u vezama, a nije. Mislim da je deljenje iskustva važno kako bi definisali šta je sve nasilje i kako nikad više ne bi pristajali na njega ili vršili nasilje nad nekim. Verujem da mnogi i nisu svesni da su bili ili su i dalje u ulozi nasilnika i verujem da su radili ili rade sve iz najbolje namere i iz pogrešnih uverenja šta je ljubav i kako veza treba da izgleda.
Šta je ono što bi posebno izdvojila kao važno kada je tvoja kratka priča u pitanju?
Zvuči čudno ali ljudi se često uplaše od pozitivnih promena. Mislim da je Iliju zapravo strah da će njegova devojka da napreduje, a da on onda neće moći da je prati. Ona kao da mu krade ulogu muškarca u vezi svojim interesovanjima i ambicijama. Bilo bi dobro da partner zna da se nosi sa napretkom i da i on podjednako napreduje jer u suprotnom reaguje kao Ilija. Na glavnu junakinju to jako utiče jer dok smo zaljubljeni bitno nam je mišljenje partnera i ako je ono negativno i mi počinjemo da sumnjamo u sebe i zaboravljamo ko smo bili pre tog odnosa, zato je važno da prvo cenimo sebe, kako nas niko ne bi poljuljao i kako ne bi izgubili svoje ja u odnosima.
Koja je to poruka koju bi poslala mladima?
Svaka osoba zaslužuje da iskoristi svoj potencijal, da teži ka svojim željama i ambicijama i da ih ispuni. Neko ko ne vidi i ne vrednuje naše sposobnosti ne treba ni da nam bude toliko blizak, zato ne treba pristajati na manje i treba se okružiti ljudima koji motivišu, podržavaju i veruju u nas.
Kratku priču autorke Maje Smiljković, možete pročitati na sledećem linku.
Responses