Kako sam završila na projektu u Skoplju?
Ako me pitate kako sam se našla na ovom projektu, odgovor je jednostavan, nisam ni sama bila sigurna šta radim, ali sam odlučila da probam. Projekat se zove Regional Youth Leadership Mobility Programme, u okviru kog mladi iz Srbije, Severne Makedonije i Albanije rade u timovima i pišu policy paper na određenu temu. Nikad pre nisam radila ništa slično, pa sam pomislila: Zašto da ne? Malo me je uplašila količina obaveza vezanih za program, ali otvorila sam kalendar i krenula da ga zapravo koristim.
Kako je izgledao proces prijave?
Pored klasične prijavne forme (ime i prezime, obrazovanje, iskustvo i interesi) koju sam popunjavala, prvi put je u prijavi trebalo da predložim i rešenje nekog problema. Bilo je zanimljivo jer sam iskoristila svoje znanje sa fakulteta (ubacivala izvore i citirala). Nisam završila u timu za koji sam se prijavila (htela sam employment), nego sam dobila temu e-waste i to je sve okej, ali onda je na red došao intervju…
Datum intervjua sa organizatorima poklopio se sa mojom Erasmus+ razmenom u Bugarskoj. Izašla sam ranije sa predavanja i stala u ćošak hodnika kako bi uhvatila internet. Na pola mog intervjua, predavanje se završilo i počela je pauza i drugi ljudi su prolazili pored mene (neko me je čak i slikao). Svake tri sekunde sam se zamrzavala i izvinjavala.
Bila sam ubeđena da me neće primiti na program.
Čak i nakon što su me pitali da li sam slobodna da prisustvujem svim događajima.
Neće me primiti. Pomislila sam.
Rekli su mi odlična prijava.
Opet mi se ekran zamrznuo. Nema šanse da me prime.
I onda stiže mejl.
Čestitam! Primljena si!
Kako je raditi u timu na engleskom?
Kad ne možemo da se sporazumemo rečima, sporazumemo se rukama. Kad ne znamo neku reč, objašnjavamo je kao da se igramo igre pogađanja, ali poenta je da se na kraju sporazumemo.
I otkud ja u Skoplju?
Po planu programa, posetićemo glavne gradove sve tri uključene zemlje. Skoplje je prvo.
Bilo mi je lepo. Program je bio lepo popunjen, ali ne mnogo naporan, a i ljudi su bili super. Pored nekih formalnih stvari koje se dešavaju na projektima, može da se desi i:
- Da se izgubiš (više puta),
- Da jedeš i shvatiš da ne primaju karticu u restoranu i da nemaš keša,
- Da se javljaš iz kanjona jer tvojim prijateljima nešto hitno treba, ali onda im je smešno što si u kanjonu,
- Da gledaš predstavu koja je potpuno na makedonskom i ne shvataš kraj, ali onda ti makedonka kaže kako je kraj otvoren za interpretaciju,
- Da odeš u birtiju (kafić se tako zove) i da bend svira ex-yu plus nickelback,
- Da jedeš odličan pomfrit sa sirom,
- Da napraviš tri puta više koraka nego kod kuće,
- Da probaš padobrance (mnogo dobar slatkiš),
- Da dopuniš svoju kolekciju novčića,
- Da stekneš nove prijatelje,
- Da naučiš nešto novo, ali i da ti bude zabavno.
Zašto ovo pričam?
Zato što želim da i drugi mladi probaju stvari koje im na početku deluju strašno. Nisu strašne. Samo su nove.
Korak po korak, od prijave do završnog događaja, postaju sve manje i manje zastrašujuće.
Ako razmišljaš da se prijaviš na nešto slično, ovo je tvoj znak da treba da probaš. A ako ti treba malo podrške, motivacije ili mesto gde mladi dele super prilike, pridruži se Telegram zajednici🍄Mimin ćošak🍄.
Responses