Kao i većina ljudi u današnjem digitalnom svetu odsutno sam listala objave na Instagramu, više po nekoj navici, ne obraćajući preteranu pažnju na ono što mi je pred očima.
U jednom trenutku mi je zapala za oko jedna objava. U pitanju je bio snimak u kome se porede odgovori muškarca i žene na ista pitanja. Jedno od pitanja je bilo: „Da li bi otišao/la na trčanje sam/a po mraku (kasno uveče)?” Devojka je odgovorila da ne bi, a muškarac da bi. Odjednom sam počela da razmišljam i polako se pronalazim. Ja prva izbegavam da kasno uveče odem do prodavnice. Pri pomisli da prođem kroz prazan i mračan park da bih došla do stanice obuzima me osećaj nelagode, čak i straha. Nastavila sam da gledam dalje i pažljivo slušam sledeća pitanja: „Da li se plašiš da odeš u šetnju sam/a?” Muškarac je rekao ne, žena je odgovorila potvrdnim odgovorom. Zaustavila sam video i počela da razmišljam. Ne plašim se šetnje, ali se dobro sećam situacije gde sam rano ujutru krenula sama u prirodu, polako sam zalazila putićem dublje, nikog nije bilo sem mene. Odjednom me je obuzela nelagoda i neka nesigurnost i brzim korakom sam se vratila natrag. Pitanja su se nizala dalje: „Da li bi pre išao/la kraćim putem do kuće, ali da to podrazumeva uličice, neprometne, mračne?” Već odgovor mogu i sama da pogodim ̶ devojka je odgovorila da bi pre išla dužim putem samo da izbegne te ulice, a muškarcu to nije predstavljalo problem. Stavljajući se na njeno mesto i zamišljajući da meni neko postavi isto to pitanje, ne bih odgovorila ništa drugačije, jer oduvek izbegavam uličice koje nisu lepo osvetljene i koje su neprometne, osim ako sam prinuđena da prođem baš tim putem. „Da li držiš ključeve u rukama kada ideš sam/a?” Žena odgovara potvrdno, a muškarac odrično. Nastavila sam sa preispitivanjem sebe. Kao mlađa nisam toliko držala ključ u rukama, ali sam, vraćajući se kasno kući iz grada, konstantno držala telefon u rukama sa već unapred pripremljenim kontaktom „Tata”, da mogu da nazovem istog trenutka ako se osetim ugroženo. Eventualno sam pričala telefonom sa bilo kojom meni bliskom osobom koja je u datom trenutku budna. Oduvek sam mislila da sam paranoik i da preterujem, ali gledajući video shvatila sam da nisam jedina pa sam dobila neverovatnu želju da istražim dalje.
Kucam u pretrazi „Strah žena u javnom prostoru” i prvo što sam ugledala je novinski članak koji iznosi podatak da svaka druga žena oseća strah na ulici.1 Bez obzira na tačnost podatka verujem da strah postoji. Možda je problem u normalizovanju tog straha, jer kao odgovor na naš strah jedino što možemo dobiti je savet da izbegavamo mračne ulice i da se ne vraćamo kući same. Naša bezbednost očigledno zavisi od naše opreznosti i „pametnih” odluka − nije podrazumevajuća. Pa zar bezbednost ne bi trebalo da za sve nas bude podrazumevajuća?
Koliko sam samo puta čula ili videla komentare kada osvane članak o devojci kojoj se nešto desilo; krivica se uglavnom svaljivala na nju − šta je tražila sama tako kasno, zašto je bila u društvu nepoznatih ljudi i tome slično, dok se u isto vreme strah među ženama širi i širi, jer ko ti garantuje da se to tebi neće desiti? Osećaj sigurnosti u javnom prosotru je suštinska stvar za normalno funkcionisanje bilo koje osobe bez ustezanja. Jeste to stvar individualnog osećaja, ali isto tako postoje grupe ljudi koje se osećaju posebno ugroženo u javnom prostoru, a to su žene a može se reći i deca. Žrtva devijantnog ponašanja može biti svako, ne samo žene. Verujem da je svako nekada osetio strah ili nelagodu u javnom prostoru, pa i muškarci, ali ono što primećujem je da je strah duboko ukorenjen isključivo u ženama. Razlozi mogu biti mnogobrojni, stoga je tema veoma slojevita. Možda uzrok leži u istoriji gde je javni prostor bio namenjen muškarcima, a privatni prostor (kuća, dom) ženama; možda uzrok leži u mnogobrojnim senzacionalističim naslovima koji opisuju slučaj porodičnog nasilja, uznemiravanje žena od strane partnera, seksualna uznemiravanja i mnogobrojne situacije u kojima reč „ne” nije prihvaćena kao odgovor. Uzrok je i činjenično stanje u današnjem društvu − porast femicida pogotovo.
Ostaje nam da pretpostavljamo. Ali, ono što sa sigurnošću tvrdim je da niko ne zaslužuje da živi u strahu i sebi ograničava gde će i kada biti, da li je previše kasno ili da li proći kraćim, možda mračnijim putem do kuće. Odbijam da normalizujem i potisnem taj osećaj straha i da živim sa rešenjem „ne vraćaj se kasno sama, nemoj tim putem − mračno je, budi oprezna pa se ništa neće desiti”, koliko god ti saveti bili dobronamerni. Ali, dok se neke stvari ne promene, sve što mogu je da glasno govorim i pišem o tome i naravno da budem oprezna i donosim „pametne” odluke.
A sa kojim strahovima u javnom prostoru ste se vi suočile i kako se sa tim nosite?
- Kos, M. (12.jun 2022) Svaka druga žena oseća strah na ulici. Blic ↩︎
Responses