Možda jeste, a možda i niste čuli/e za FGM. Kako god bilo, u ovom tekstu ću vas bolje upoznati sa ovom praksom, zašto je ona kontroverzna i kako možemo da pomognemo da se zaustavi.
Sakaćenje ženskih genitalija (FGM – Female Genital Mutilation) proces je koji obuhvata sve procedure koje uključuju delimično ili potpuno uklanjanje eksternih ženskih polnih organa, najčešće pri ulasku u pubertet iz tradicionalnih, verskih i pre svega nemedicinskih razloga. Najviše je zastupljeno u Podsaharskoj Africi (najviše u Sudanu gde je 98% žena podleglo nekoj formi FGM-a), Arapskim zemljama, kao i Velikoj Britaniji, Rusiji i Australiji (pretežno u migrantskim porodicama). Pre svega, važno je da znamo da da FGM nije nešto što se odvija daleko od nas. Široko je zastupljen u Evropi, ali je i dalje veliki globalni tabu udaljen od masovnih medija i znanja javnosti.
Oko 200 miliona žena je preživelo ovu praksu, a od 2015 – 2030 će preživeti još 68 miliona – ukoliko nešto ne uradimo.
Popularno, ali u isto vreme netačno verovanje je da islamska vera zahteva žensko obrezivanje. Naprotiv, ovaj ritual je stariji od islama, hrišćanstva i judaizma. Ova praksa datira od 5. veka pre nove ere, još od doba faraona, a pedesetih godina prošlog veka se klitoridektomija (uklanjanje klitorisa) praktikovala za takozvano lečenje nimfomanije, melanholije, histerije i maničnosti. Danas postoji mnogo razloga zašto se FGM vrši u ovoliko velikom broju.
Možemo reći da je FGM zastupljen u velikom broju kultura i teritorija, ali njegov produkt ostaje isti – uklanjanje ženskog užitka pri seksu. Rezanjem, sakaćenjem i uklanjanjem ženskih polnih organa postiže se kontrola nad njenim seksualnim životom koji je od tog momenta u rukama muškarca. U velikom broju kultura žena se smatra prljava ako nije obrezana, smatra se da u seksu treba da uživa samo i jedino muškarac i da žena na to ne sme ni da pomisli. Veruje se da će neobrezana žena biti prosta i promiskuitetna. Tokom obrezivanja, često se i zašije vaginalni otvor koji muž tradicionalno tokom prve bračne noći ponovo razreže. U navedenim teritorijama, neobrezana devojka se teže uda, što samo prolongira generacije bola i patnje velikog broja žena. Majke svoje ćerke od 12 godina šalju na obrezivanje svesne bola koje su i one same proživele, ali je za njih to ipak veoma bitna tradicija koja se ne sme preispitivati i mora poštovati.
Obrezivanje se po najnovijim istraživanjima uglavnom vrši na devojčicama između 0-15 godina, ali je u najvećem broju slučajeva u pitanju devojčica koja je dobila svoju prvu menstruaciju (oko 12. godine). Nakon toga, devojčica “postaje prava žena” obredom prelaza – obrezivanjem. Kako tačno taj obred izgleda?
Zamislite da osobi koja nema nikakvo znanje o medicini dopustite da seče delove tela. Baš to se dešava u većini slučajeva. Obrezivanje uglavnom vrše poštovane starice ili berberini iz sela koji nisu medicinski obučeni. Tu već vidimo veliki problem. Sada, zamislite da toj osobi date rđav skalpel ili slomljeno staklo za ovu proceduru. Upravo tako, pri obrezivanju se najčešće koriste neočišćeni i neprikladni predmeti. I na kraju, zamislite da zatvorite devojčicu sa tom osobom u neku šupu ili štalu bez anestezije pošto je istina da se velik broj obrezivanja odvija veoma daleko od sanitarne operacione sale.
Postoje četiri vrste obrezivanja: potpuno ili delimično uklanjanje klitorisa (Tip 1), potpuno ili delimično uklanjanje klitorisa i labium minore (Tip 2) i sužavanje vaginalnog otvora (Tip 3). Tip 4 obuhvata svaki drugi oblik sakaćenja ženskih genitalija poput bockanja, bušenja, urezivanja, struganja ili kauterizacije.
Ako uzmemo u obzir da UNFPA smatra da obrezivanje od strane doktora/ki u potpuno sanitarnim uslovima sa potpuno sanitarnim priborom svejedno može dovesti do velikih zdravstvenih problema u daljoj budućnosti, zamislite tek koliko je opasno u uslovima u kojima se uglavnom vrši.
To nas dovodi do drugog velikog problema FGM-a – njegove posledice po zdravlje. Neposredne komplikacije uključuju jak bol, šok, hemoragiju, tetanus ili infekciju, zadržavanje urina, ulceraciju genitalnog regiona i povredu susednog tkiva, infekciju rane, urinarnu infekciju, groznicu i septikemiju, da li da nastavljam? Krvarenje i infekcija mogu biti dovoljno ozbiljni da izazovu smrt. Zbog toga, velik broj devojčica umre tokom samog rituala. Ukoliko žena preživi ritual, čeka je život pun dugoročnih posledica poput komplikacije tokom porođaja, anemije, stvaranje ciste i apscesa, stvaranja keloidnih ožiljaka, oštećenja uretre što rezultira urinarnom inkontinencijom, dispareunije (bolni seksualni odnosi), seksualne disfunkcije i preosetljivosti genitalnog područja.
Zbog nesanitarnih uslova poput korišćenja jednog neopranog sečiva za više žena, rizik od zaraze HIV-om postaje mnogo veći. Takođe, UNICEF, WHO i UNFPA navode da u državama poput Sudana (gde je praksa široko zastupljena) postoji znatno veći broj trudnica umrlih na porođaju. Pored svega, važno je navesti psihičke posledice koje ova praksa ostavlja na žene, a verujem da će vam to najbolje predstaviti Soraja kroz svoju priču.
I na kraju, šta mi možemo da uradimo?
FGM je zakonom zabranjen u većini država u kojima je zastupljen. Kazne za vršenje ovog obreda variraju od novčanih do doživotnih zatvorskih. U većem delu sveta možda jeste ilegalan, ali u mnogim delovima Afrike, gde se praksa nastavlja iz straha porodice od osude, i dalje je zastupljen. Samim tim vidimo da problem nije u tome što nema zakona, već u tome što se dati zakoni ne poštuju. Thomson Reuters Foundacija zbog toga poziva pre svega afričke zemlje da pojačaju zakone koji zabranjuju FGM.
Pored zakona, važno je da ljude informišemo o opasnostima FGM-a, kao i da destigmatizujemo žensko telo i užitak pri seksu. Moglo bi se reći da je najveći problem baš činjenica da opšta javnost uopšte nije upoznata sa ovim pojmom, i baš tu leži naša uloga kao pojedinaca/ki. Ukoliko barem jednu osobu informišemo o ovoj praksi, već smo napravili/e promenu. Ukoliko bi svi/e znali/e koliko je FGM zapravo zastrašujuć, svet u kome živimo bio bi prilično drugačiji. Devojke širom sveta ne bi morale da se brinu da li će podleći bolnom ritualu koje njihovo detinjstvo umesto smehom ispunjava bolom. Do tada, ostaje nam samo da se borimo u ime svih ovih zaćutkanih glasića devojčica u šupama i štalama koje se pitaju da li je ovo bolna stvarnost u kojoj moraju da žive.
Responses