Biti aktivistkinja za ženska prava i prava mladih u Srbiji izazov je koji Emilija Milenković uspešno prevazilazi. U okviru rubrike Mladi i feminizam, razgovarali smo sa Emilijom o tome koliko je izazovno biti feministkinja u manjoj sredini, o važnosti podrške u aktivizmu i tome koje su borkinje, odnosno borci za ženska prava njeni uzori.
Emilija za sebe kaže da je aktivistkinja, feministkinja, lokal patriotkinja. Studentkinja je Fakulteta političkih nauka. Aktivizmom i volonterizmom se bavi još od osnovne škole, a u srednjoj školi, zajedno sa prijateljima, osniva omladinsko udruženje Naš svet, naša pravila u Vranju, sa ciljem poboljšanja položaja i edukacije mladih. Interesuje je omladinska politika, neformalno obrazovanje i participacija mladih u političkim i procesima donošenja odluka. Veruje da su mladi najveća pokretačka snaga društva. U slobodno vreme ruši rodne barijere.
Foto: Privatna arhiva
Šta za tebe znači biti feministkinja, odnosno borkinja za ženska prava?
Za mene feminizam znači solidarnost. To jeste iz ugla političkih nauka jedna ideologija, koja ima svojih prednosti, svoje postulate i istoriju. Međutim, meni je mnogo važnije na tom manjem nivou – šta feminizam doprinosi i budi u nama. A u meni je feminizam najviše probudio svest kako žene žive, šta osećaju i kako ja mogu njima da pomognem. Dolazim iz Vranja, manje sredine na jugu Srbije, i tamo je patrijarhat duboko ukorenjen i vrlo je teško da budeš feministkinja u tako maloj sredini. Meni je zato bilo važno da krenem da pričam o feminizmu i krenem da pričam sa drugim ženama o tome.
Rekla si da dolaziš iz malog mesta gde je patrijarhat duboko ukorenjen. Ima li prostora u malim sredinama za aktivizam?
Ima, ali su to uglavnom neki mali koraci. Feministkinja i jedna žena koja se bori za feminističke vrednosti u jednom malom mestu kao što je Vranje može da bude sigurna u to da će dobiti različite etikete, imena, da ne kažem i uvrede, ali u suštini da će imati negativnu reakciju svoje okoline. Meni su, na primer, puno puta rekli da ja nisam žena, nego feministkinja. Ja sam počela da budem samouverena u svoj feminizam još krajem osnovne, a više u srednoj školi. Tada sam uvek bila ta dežurna u odeljenju koja hoće da se bori protiv nepravde, da priča o nekim ženskim pravima i ja sam na taj način bila etketirana tada.
Aktivistkinja si i na drugim poljima i baviš se pitanjima koja se tiču mladih. U čemu se ogleda tvoj aktivizam kada su oni u pitanju?
Naše udruženje je stvoreno tako što se skupilo nas nekoliko u srednjoj školi i zapravo smo uvideli da apsolutno nema nikakvih mogućnosti u Vranju za mlade. To je škola, to su kafići posle škole i to je sve. Nama je to nekako bilo, hteli smo nešto, ali nismo mogli sa druge strane da očekujemo ni od koga da nam to da. Ja sam bila u fazonu mi ćemo sami da se izborimo za neke prilike i mogućnosti i zapravo smo se vremenom mi nekako učili o tome kako da naše udruženje krene da radi, kako da sprovodimo neke projekte, kako da uključujemo mlade.
Nekako želimo da osnažimo mlade da kad god imaju neki problem, znaju koje alate da iskoriste, na koji način da priđu tom problemu, koga da zovu, kome da se obrate.
Šta je potrebno da mladi znaju ukoliko se odluče da budu aktivisti?
Kada se baviš aktivizmom kao mlada osoba možeš da se susretneš sa hejt komentarima, negativnim komentarima, nekim predrasudama, ejdžizmom, pokušajima da te spuste na zemlju, pod znacima navoda. Takođe, sa druge strane mnogo je važna podrška porodice. Ja nisam uvek imala podršku porodice, posebno kada sam krenula da se bavim aktivizmom, to je za njih bilo nešto strano, nešto što oni nisu razumeli. Nije im bilo jasno šta ja želim, čime se bavim, ali tada to je bilo nešto nesvakidašnje, ali ja sam verovala u tu ideju, verovala sam da mogu nešto da promenim, čak iako su to bile male promene. Verovala sam da tih više malih promena može da stvori veliku promenu. Naravno da sam puno puta razmišljala da treba da odustanem, da treba da poslušam roditelje, ali hvala Bogu nisam.
Koju feministkinju ili feministu, borkinju ili borca za ženska prava bi posebno izdvojila i ko su ti uzori?
Možda Marija Ratković. Ja sam krenula sa njom da radim na nekim projektima u drugoj i trećoj godini srednje škole i ona me je baš osnažila u tom trenutku. To mi je bilo potrebno, da radim sa jednom feministkinjom koja je bila ostvarena, koja je znala šta radi i koja je mene na taj način usmeravala. Hvala joj i sada je moja podrška, u kontaktu smo i sarađujemo. Baš tada u tom periodu sam već bila odustajala da sa svakim raspravljam o feminizmu. Ona mi je vratila tu snagu i usmerila me na pravi put, odnosno usmerila moj aktivizam tada. Mislim da je to bilo izuzetno značajno.
Pored Marije Ratković, Emilija kaže da su joj uzori i:
Mnoge druge žene koje su i u mnogim organizacijama civilnog društva i generalno organizacije, feminističke organizacije sa kojima sam ja sarađivala. Vranje nema neku razvijenu mrežu organizacija, a posebno feminističkih organizacija. Postoji SOS kutak za devojke, na primer. Zapravo žene koje rade na nacionalnom nivou i organizacije na nacionalnom nivou su izuzetno doprinele da se taj aktivizam i feminizam u meni osnaži.
Koji film, seriju ili knjigu bi posebno izdvojila kao nešto što bi svako koga zanima feminizam trebalo da pročita ili pogleda?
Mogu da izdvojim seriju Gospođa Amerika, to je serija o drugom talasu feminizma u Americi. Ta serija je u svakom smislu odrađena odlično i tačno možemo da vidimo šta je feminizam doneo nekim ženama koje su protiv feminizma. Tako da definitivno preporuka za Gospođu Ameriku, kratka je serija, a toliko toga može da nam kaže. Što se tiče knjige, možda Sluškinjina priča, to je zapravo i serija i knjiga. Ja sam prvo gledala seriju, pa sam onda i pročitala i Sluškinjinu priču – svedočanstva. Moja preporuka, muslim da je to klasik feminističke literature postao.
Ako ti znaš nekog mladog feministu ili mladu feministkinju iz svog okruženja, sa kojom bi voleo/la da razgovaramo ili si ti ta osoba, piši nam na društvenim mrežama organizacije IRIDA.
Responses