Iridina filmska pričaonica: 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana

Prvo malo o Pričaonicama…

Da su filmovi sposobni da (osim sitnih svađa u kritičarskim i drugim krugovima) pokrenu i važne društvene promene, odlučila je da pokaže organizacija IRIDA. Naime IRIDA (Inicijativa za ravnopravnost, inovativnost i društveni angažman) pokrenula je ciklus diskusija pod nazivom Iridina filmska pričaonica, koje su se doskora održavale u raznim novosadskim prostorima, a sad su se zbog odgovornosti prema zajednici privremeno preselile na Zoom platformu.

U predpandemijskom dobu Pričaonice su podrazumevale gledanje filma, nakon čega bi Iridine volonterke* pokrenule razgovor o filmu. To iskustvo zajedničkog gledanja, saosećanja i sabiranja još uvek „vrućih“ utisaka svakako je teško zameniti Zoom razgovorom, ali ima mnogo razloga zašto ova hrabra i važna (a zabavna!) inicijativa ne treba da čeka bolja vremena.

Filmovi, diskusije, angažman, promene, ravnopravnost… Sve što Iz Off-a voli! U želji da Pričaonice dođu do što većeg broja ljudi, ubuduće donosimo izveštaj sa svake Pričaonice, počev od dvadeset prve, održane u nedelju 6. decembra, a koja je bila posvećena razgovoru o filmu 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana.

*termini koji se koriste u ženskom rodu podrazumevaju i muški rod

A sad malo o filmu…

4 meseca, 3 nedelje i 2 dana (2007) dugometražni je igrani film, čiji scenario i režiju potpisuje rumunski reditelj Kristijan Munđu. Ovaj film osvojio je Zlatnu palmu u Kanu, mnoge oduševio, mnoge uvredio i, u svakom slučaju, podigao puno prašine. A evo i zašto…

Radnja filma smeštena je u kasne osamdesete u Rumuniji i prati studentkinju Otiliju, koja pokušava da pomogne svojoj cimerki Gabi da se podvrgne ilegalnom abortusu. Filmska priča je uklopljena u vremenski okvir od manje od 24h, realističkog je prosedea, snimana u dugim kadrovima (skoro da je svaka scena i jedan kadar) kamerom iz ruke. Film je svedene skale boja, sporog tempa i ritma, ne poseduje muziku i jedini skor jesu atmosferski zvuci. Ovakav postupak naglašava paranoju vremena (a vreme je represivni režim Čaušeskua), ali i podstiče vezivanje za glavnu junakinju Otiliju, što produbljuju kadrovi njene perceptivne subjektivnosti.

Screenshot iz filma; Junakinja Otilija

Slede spojleri (ko je gledao film može da preskoči ovaj deo)…

Snalažljiva Otilija priprema okolnosti za ilegalni abortus svoje letargične prijateljice, od zakazivanja hotelske sobe (i borbe sa birokratijom) do nalaženja sa „doktorom“. Međutim, „doktor“ Bebe „naplati“ svoje usluge tako što uceni Otiliju i Gabi da budu silovane, pre nego što postavi sondu koja bi trebalo da uzrokuje pobačaj i ode. Devojkama je preostalo da čekaju da se pobačaj i dogodi. Važno je naglasiti i to da Bebe ne radi kiretažu već mnogo opasniju proceduru tj. ubrizgavanje slane vode (u ovom slučaju sondom) koja bi trebalo da izazove kontrakcije nakon nekoliko sati ili nekoliko dana nakon čega žena izbaci fetus. Ili ne. Infekcije su takođe veoma česte nakon ovakve procedure.

Sasvim neobično za autorski film, 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana sadrži promenu unutar glavne junakinje (kao i tročinsku strukturu narativnog filma, ali o tome u drugom tekstu).

Otilija nakon tog traumatičnog iskustva mora da ode na rođendansku žurku majke svog razmaženog momka. On je student medicine, sin doktora, na žurci okružen takođe – doktorima. Otilija, koja čeka da Gabi u hotelskoj sobi pobaci, potresena silovanjem, prisustvuje večeri, a ta nam scena pokazuje mizogino društvo koje je odgovorno za to što se žene tretiraju ili kao mašine za rađanje ili kao mašine za udovoljavanje muškarcima. Otilija nakon večere, kroz razgovor sa momkom, saznaje da on ni ne razmišlja o mogućnosti da Otilija zatrudni (iako prezervativi nisu dostupni), a ako se to desi „jebiga uzećemo se“.

Otilija, ipak, ima druge planove nego da bude doktoreva žena i odlazi sa večere nazad u hotelsku sobu da vidi kako je Gabi. Gabi je izbacila fetus, koji Otilija skriva i po uputstvima koja im je Bebe dao, baca niz odvod za đubre obližnje zgrade. U poslednjoj sceni devojke zaključuju: „O ovome nikada više nećemo pričati.“

Screenshot iz filma; O ovome više nikada nećemo pričati

Kontekst

Velika greška prilikom analize filma svakako je bavljenje kontekstom, a ne činjenicama koje nudi sam film (a domaći film uveliko pati od ideje da bi kontekst filma koji dotiče kontroverznu temu trebalo da ga iskupi za nepostojeći narativ). Međutim, zato što se ovaj članak upravo bavi Pričaonicama koje za cilj imaju pokretanje društvene promene, a ne analizom filma, zanimljivo je i da se osvrnemo na problem abortusa u kontekstu vremena o kome film govori.

Nakon što je Čaušesku došao na vlast (tačnije 1966.) izdat je Dekret 770 koji je imao za cilj da poveća natalitet Rumunije tako što će zabraniti abortuse i prezervative. Osim u slučaju da je žena starija od 45, da je već rodila četiri deteta (kasnije pet), da je trudnoća posledica silovanja ili incesta i da je trudnoća opasna po život majke. Zvuči kao Gilead (Sluškinjina priča, Margaret Atvud), a u stvari je Rumunija pre 50 godina.

Ah da, tu su i mesečni ginekološki pregledi kojima su se sve žene podvrgavale državnoj kontroli, a njihova je građanska dužnost bila da rode bar petoro dece. Naravno, zbog nebezbednih abortusa, smrtnost trudnica u tadašnjoj Rumuniji bila je najviša u Evropi (i kao i uvek – siromašnije su žene više umirale). Idući Staljinovim stopama, Čaušesku je takođe u nekoliko navrata uvodio povećanje poreza za sve izdajnice koje nakon dvadesetih uspeju da se izvuku i ne rode nijedno dete.

Reditelj ove podatke ne pominje u svom filmu, niti ima potrebe, jer je opisani kontekst samo fon na kom se dešava radnja filma koja je jasna i motivisana.

Najzad – izveštaj sa Pričaonice

Kratku (i prvu onlajn) diskusiju vodio je Filip Perlić, koji je razgovor otvorio pitanjem o najsnažnijem utisku filma. Učesnice su istakle seksualnu eksploataciju nad devojkama kao najpotresniji momenat filma, iako je to scena kojoj kao gledaoci ne prisustvujemo, već se dešava van kadra. Jedna od učesnica primetila je da joj je Otilijin pristanak na ucenu od strane Bebea isprva delovao neuverljivo, ali kasnije je shvatila da je Otilija saosetila sa bezizlaznom situacijom svoje prijateljice i odlučila da se žrtvuje kako bi joj pomogla. Otilija kasnije i kaže svom momku kako zna da ako ikad zatrudni, bar može da se osloni na Gabi, kad na njega ne može (prim. aut).

Takođe, scena rođendanske večere kod porodice Otilijinog momka istaknuta je kao intenzivna i mučna scena, jer prikazuje hipokriziju društva, koje je neosetljivo na patnju žena, ali zato se dugo i opsežno bavi pokvarenom mladeži, opadanjem interesovanja za crkvu, time kako mama nikada ne bi poslala svog sina u vojsku, time kako žena ne ume mužu da kuva onako kako je njegova mama kuvala i ostalim banalnostima patrijarhata.

Screenshot iz filma; Otilija na večeri kod momka.

Iako 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana dosledno gradi osećaj teskobe, Otilijin odlazak od dečka ipak izaziva olakšanje kod gledateljki. Utisak da je film „mučan od početka do kraja“, potvrdila je i Iridina volonterka, koja je takođe istakla svoje inicijalno čuđenje što scena večere toliko traje, da bi kasnije shvatila kako ta scena komunicira način na koji društvo posmatra pojedinca i (ne)posmatra pojedinku kojoj su oduzeta i najosnovnija ljudska prava.

Pričali smo i o sceni ucene koju Bebe vrši nad Otilijom i Gabi, jer Bebe ne želi da rizikuje da ode u zatvor za ubistvo (Gabi je više od 4 meseca trudna zbog čega je presuda ubistvo, a u slučaju da je manje išao bi za abortus) zbog novca, ali rizikovaće da ode u zatvor ako „pristanu“ da budu silovane.

Zanimljivo je i da Bebe napravi frku jer je rekao devojkama da treba se nađu u jednom hotelu, a Otilija je morala da rezerviše drugi. On je sumnjičav što je njegova lična karta na recepciji hotela i cenjka se, ali nakon što siluje devojke i postavi sondu, Bebe ode zaboravivši na ličnu kartu. On je, kao muškarac, zaštićen i ne strahuje da će ga država goniti, dok smo mi stalno u strahu za junakinje. Takođe, scena silovanja se dešava izvan kadra, ali pobačeni fetus vidimo u krupnom planu (što je kadar koji je izazvao komešanje i kod pro-choice i kod pro-life aktivista). Ali, nijedna učesnica Pričaonice nije pomenula ovaj kadar kao mučan, dok je silovanje jednoglasno proglašeno užasnim. (prim. aut)

Moderator je zatim upitao učesnice da li se može utvrditi ko je „prava žrtva“, odnosno kome je učinjena najveća nepravda u toku filma. Sve smo se, međutim, složile da Otilija i Gabi podjednako pate pod represijom društva. Istaknuta je i ženska solidarnost koja je motor filma i zahvaljujući kojoj su žene u ovom periodu uopšte pronalazile snage da prežive.

Bilo je razgovora i o tome da žrtve nasilja često imaju problem da ispričaju šta su preživele, kao što Otilija izbegne da pomene momku da je silovana, iako mu nakon njegovog insistiranja nerado prizna da je Gabi imala pobačaj (i ne naiđe na saosećanje). Učesnice su primetile i da u savremenom društvu mediji jako odmažu žrtvama time što ih provlače kroz medijsko blato, a navođeni su i primeri. Sa druge strane istaknuta je potreba za odgovornim izveštavanjem o nasilju nad ženama, kao i činjenica da skoro jedini statistički podaci koje možemo da pratimo o žrtvama nasilja dolaze iz novinskih članaka.

Jedna učesnica je pomenula i da joj je upravo to što se Gabi i Otilija u svetu filma tretiraju kao krive, jer rade nešto ilegalno, budilo osećaj nepravde, jer nam je iz filma jasno da Bebea nikada neće stići kazna za njegova nedela. Kad Otilija uzme Bebeovu ličnu kartu, moj narativni mozak za trenutak je pomislio da će joj to pomoći, ako ne da ga prijavi policiji, bar da mu na neki način napakosti (prim. aut). Nažalost, kako se film odvija postaje jasno da tako nešto u tom svetu nije moguće.

Moderator nas je upitao i šta su sve uzroci koji mogu dovesti ženu u poziciju da traži abortus. Neka bi možda rekla da 100% neželjenih trudnoća izazivaju muškarci, a izgleda da je to i bio opšti utisak grupe, jer nismo osetile želju da o tome diskutujemo.

Screenshot iz filma. Gabi čeka pobačaj dok Otilija ide na večeru

Pomenuti su i nedavni protesti protiv zabrane abortusa u Poljskoj kao dokaz da je tema abortusa uvek aktuelna, nakon čega smo se mašući pozdravili i završili dvadeset prvu Iridinu filmsku pričaonicu.

Naknadni utisci iz off-a

Zašto je još važno pričati o 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana?

Za početak, Poljska uopšte nije daleko, kao ni Rumunija u kojoj su žene pre samo pedeset godina živele u onome što mi sada zamišljamo kao distopijski SF.

U Srbiji se o abortusu takođe živo raspravlja. Dovoljno je da se setimo nedavnog priloga u emisiji na nacionalnoj frekvenciji u kome je iznet bezobrazno preuveličan broj abortusa koji se, navodno, u Srbiji dešavaju na godišnjem nivou. To je izneto u cilju delegitimizacije abortusa, a Institut za javno zdravlje Srbijereagovao je tek nakon što mu je neformalna grupa Ženska solidarnost uputila dopis sa nekoliko stotina potpisnica zahtevajući da se netačan podatak demantuje i iznesu prave informacije.

Kako Anja Ilić naglašava u ovom tekstu Batut-ovi podaci su javno dostupni i svako ko želi da dođe do pravih informacija nasuprot populističkom huškanju protiv Ustavom zagarantovanog prava na abortus (koje su naše babe izvojevale još davne 1969!), može to i da učini. Njen kratak i informativan tekst takođe analizira trend abortusa u Srbiji u periodu od 2008-2018 i pokazuje da on nikako nije u porastu.

Situacija pandemije koronavirusa svakako je otežala pristup svim medicinskim uslugama pa tako i abortusu, rađene su samo hitne procedure, a mnoge privatne klinike su se i zatvorile.

Na globalnom nivou, ne sme nam promaći informacija da je u oktobru ove godine potpisan Ženevski konsenzuskojim se „promovišu ženska prava i zdravlje, ali se zabranjuje abortus“, koji su potpisale Poljska, Rusija, SAD i susedna nam Mađarska.

Šta ćemo kad ovaj problem, na krilima raznih slogana za podsticanje rađanja i dezinformacija koje služe za huškanje mase, stigne i na naša vrata?

Zato su važne Pričaonice, da o ovome diskutujemo u urbanom ili digitalnom prostoru, a koristeći se zajedničkim iskustvom gledanja filma kao najlepšim mogućim povodom.

Napomena: Tekst je rezultat saradnje Iz Offa i Iride i preuzet je sa sajta Iz Offa.

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *