Ne sećam se kada sam poslednji put posetila roditelje. Kažem im da puno radimo i kako je on umoran da bi vozio. Trudim se da ne pominjem dok mi ne postane previše teško, brinu se.
Juče je ponovo insistirao da dam otkaz. Ne treba da radim, on dovoljno zarađuje, trebalo bi da sam u kući. Suprotstavila sam se, a on govori da je tako bezbednije, da na poslu ima previše raspuštenica koje će mi dati pogrešne ideje, niko od mojih koleginica i prijateljica mi ne želi bolje od njega. Nije mu jasno zašto moram da imam njih, zar to nisam prerasla? Već dugo ni sa kim nisam popričala, mnogi su me i otpisali. Vreme provodim u stanu, sama, čekajući da dođe.
Večeras mi je video poruku od prijateljice.
– Gde si? Znam da nisi prehlađena, i da možeš doći bar na jedno piće, rođendan mi je. –
Progutala sam knedlu, a on mi je uputio pogled pun nepoverenja i besa koji je za sada uspevao da kontroliše:
– Stvarno si nemoguća. Koliko puta moram da ti kažem da ne volim da te vidim sa njima? Zar ne vidiš da ti svi govore loše o meni i ubeđuju te da ti je loše sa mnom? Ne vole te oni više nego ja. –
– Ali samo mi je poslala.. Nisam mislila da idem, znam da ne voliš da izlazim bez tebe. –
– Ne volim da izlaziš, naravno, šta će zauzeta devojka tako kasno napolju sama, da te pijanu neko spopada, kao što one dozvole?! –
– Pozvala me je na kafu, sad je 19h, nije mislila da izađemo.. –
– Tebi je mesto ovde pored mene, ići ćemo zajedno negde uskoro. –
– Mogli bismo… –
– Kod tvojih roditelja, reći ćeš?! Te matore zmije ti ništa dobro neće doneti, uporno me crne i govore kako nisam za tebe. Oni žele da se ti vratiš njima, da nas rastave. Nego reci mi, kad ćeš dati otkaz? –
– Znaš da volim svoj posao, ne želim da ga izgubim, zbog toga sam studirala.. –
– Misliš, ne želiš da izgubiš priliku da se šetkaš pored šefa i da ti zbog suknje daje povišice? Ma to tamo je strašno, neću da dozvolim da ti isperu mozak i smatraju lakom, kod kuće si bezbedna. –
– Ok, razmisliću ponovo… –
– Tako je, vidiš da ti niko nije potreban… Imaš mene, i ja te volim. –
Krenula sam da ga poljubim, ali je naprasno skočio i otišao da spava. Sačekala sam da zaspi, da otkucam poruku:
– Izvini, nisam videla poruku. Izveo me je na večeru, uskoro nam je godišnjica. –
Zapalila sam cigaretu i prepustila se usamljenosti kao i svako prethodno veče već dve godine unazad.
I ovo je nasilje!
IZOLACIJA pripada oblicima psihološkog nasilja prisile i kontrolisanja u partnerskim odnosima. Nasilnik se ovom metodom i drugim oblicima nasilnog ponašanja služi, smatrajući da će mu biti učinkovite u postizanju cilja (prisile i kontrole). (Mihoci, Helena, 2019)
Responses