Psihičko nasilje (emocionalno nasilje) je jedan od četiri tipa nasilja u partnerskim odnosima (fizičko, psihičko, seksualno i ekonomsko nasilje). Najčešće se tretira kao pratilac i indikator ostalih tipova nasilja, ali se javlja i samostalno. Teško se prepoznaje, posebno jer se meša sa svađama i nesuglasicama u partnerskim odnosima. Psihičko nasilje razlikuje se od konflikta među partnerima jer se sprovodi svesno, namerno i sa ciljem da se drugoj strani nanese psihički bol (Ignjatović, 2011, 43). Kao i kod ostalih tipova nasilja, cilj nasilnika/ce je i ovde uspostavljanje moći i kontrole nad žrtvom. Vikanje, neprestano kritikovanje, ponižavanje, optuživanje, geslajting, zastrašivanje, pretnje – sve je to psihičko nasilje.
Geslajting je forma zlostavljanja koja se u vezi razvija postepeno. Podrazumeva obrazac ponašanja u kom nasilnik/ca namerno negira da su se određeni događaji dogodili. Nasilnik/ca tako izvrće emocije, reči i iskustva, i koristi to protiv žrtve, kako bi je naveo/la da preispituje stvarnost, a zatim i da sumnja u svoje rasuđivanje i pamćenje, dok joj se ne učini da „gubi razum”.
Ponižavanje je jedna od očiglednijih formi psihološkog zlostavljanja. Može se javiti u formi ponižavanja u javnosti, kome svedoče i drugi, ili se primenjuje samo u privatnosti, kada su nasilnik/ca i žrtva sami. U oba slučaja nasilnik/ca ima za cilj da žrtvu omalovaži i dehumanizuje.
Manipulacija uključuje čitav niz različitih taktika za uspostavljanje moći i kontrole u vezi – geslajting, izolaciju, vređanje, okrivljavanje i sl. Neke manipulativne taktike su očigledne i lako ih je prepoznati, ali nevolja je kada su one suptilne i postepene, tako da žrtva ne uspeva da identifikuje šta joj se dešava; a kada shvati, najčešće je već u zarobljena u „paukovoj mreži“, izolovana od svoje okoline i zavisna od nasilnika/ce.
Okrivljivanje se koristi kao jedna od tehnika manipulacije. Nasilnik/ca za svako svoje ponašanje krivi žrtvu: „Ne bih to uradio/la da me ti nisi isprovocirao/la”. Time se odgovornost za nasilničko ponašanje prebacuje na žrtvu (koja nije i nikada ne može biti odgovorna za nasilje), stvarajući kod nje osećaj krivice, zbog kog joj postaje sve teže da izađe iz nasilnog odnosa.
Tretman ćutanja (silent treatment) je najmoćnije oružje u toksičnim vezama. Nasilnik/ca tišinu koristi kao kaznu, koja posebno teško utiče na empatične osobe, i kod njih proizvodi osećanje kajanja i krivice. Kao rezultat, žrtva najčešće menja svoje ponašanje samo kako bi u budućnosti izbegla ovakav tretman.
Emocionalno zanemarivanje podrazumeva da nasilnik/ca potpuno zanemaruje potrebe partnera/ke. Uključuje namerno uskraćivanje pažnje, odbijanje komunikacije sa partnerom/kom i tretman ćutanja. Najčešće se kombinuje sa izolacijom, što znači da nasilnik/ca istovremeno žrtvu udaljava od porodice i prijatelja, čime žrtva postaje potpuno zavisna od nasilnika/ce.
Vređanje je oblik psihičkog zlostavljanja koji može delovati površno, a zapravo ostavlja teške posledice na žrtvu, posebno zbog toga što nasilnik/ca zna koje su slabe tačke partnera/ke, pa ciljano koristi ovu taktiku da bi uticao/la na njegovo/njeno samopouzdanje. Posebno je teško prepoznati ovu vrstu zlostavljanja kada je nasilnik/ca predstavlja kao šalu i deo svakodnevne komunikacije.
Prinudna kontrola je forma nasilja u kojoj zlostavljač/ica kontroliše najrazličitije aspekte života partnera/ke: sa kim se dopisuje, koga i koliko često može da viđa, šta oblači. Nasilnik/ca često ovo ponašanje opravdava time što brine za sigurnost i dobrobit partnera/ke, i navodi kako sve to radi u njenom/njegovom najboljem interesu.
Dehumanizacija spada u suptilne oblike psihičkog nasilja koje nije lako prepoznati. Uključuje oponašanje nezainteresovanosti: nasilnik/ca namerno gleda u drugom pravcu dok partner/ka govori, ili ne gleda u partnera/ku dok mu/joj se obraća, i koristi različite taktike sa ciljem da učini da se on/ona oseća nevažnim/om.
Izolacija, u kojoj nasilnik/ca polako prekida sve emocionalne veze između žrtve i drugih ljudi, jedan je od najranijih znakova emocionalnog i/ili fizičkog zlostavljanja. Uključuje situacije u kojima nasilnik/ca zahteva da žrtva napusti posao ili bira između njega/nje i porodice i prijatelja. Ljubomora se najčešće koristi kao opravdanje za ovaj vid psihičkog nasilja. Nažalost, izolacija je izuzetno efikasan i suptilan vid zlostavljanja, i teško ga je otkriti.
Pretnje i zastrašivanja predstavljaju oblik nasilja kojima se uspešno uspostavlja kontrola nad žrtvom. Pretnje mogu biti usmerene na samu žrtvu, ili na njoj bliske osobe – porodicu, prijatelje, decu. Dovode do toga da žrtva bude u konstantnom strahu da će se navedene pretnje realizovati.