Selena Simić – feminizam kao ultimativna borba za ljudska prava

Biti feminista ili feministkinja u Srbiji ponekad može biti izazovno posebno zato što dobar deo društva ne prihvata i ne posmatra feminizam kao nešto pozitivno. Feminizam nije ružna reč, a mladi ljudi kroz svoj rad i aktivizam upravo nam to i dokazuju.

U okviru rubrike Mladi i feminizam razgovaramo sa Selenom Simić, članicom Alternativnog centra za devojke o tome kako ona posmatra feminizam, o aktivizmu i zašto ona sebe smatra feministkinjom.

Selena je rođena u Smederevu. Sa 14 godina počela je da svira bubnjeve i prve časove uzima od Vanje Zečevića, bubnjara nekadašnje grupe Oktobar 1864. Od 2013. godine deo je Bubnjarki sa ulice, ženske bubnjarske grupe koja dobošima podržava osmomartovski marš i srodne proteste. U okviru Femiks mreže ženskog stvaralaštva 2015. godine vodila je besplatne bubnjarske radionice za devojčice u Beogradu, Smederevu i Pančevu. Od 2017. postaje vođa mentorskog tima Rok kampa za devojčice i stalna mentorka na bubnjevima. Diplomirala je komunikologiju na Fakultetu za medije i komunikaciji i trenutno je angažovana u Alternativnom centru za devojke kao komunikacijska koordinatorka.

foto: Sara Veljković

Šta za tebe znači feminizam?

Za mene feminizam predstavlja skup vrednosti koje se ogledaju u solidarnosti, toleranciji, poštovanju i poverenju. Feminizam je način da konstantno preispitujemo sebe i svet koji nas okružuje i da promišljamo kako da postanemo bolje i učinimo okruženje boljim za sve. Feminizam je za mene ultimativna borba za ljudska prava, a posebno prava žena, devojčica i svih onih koji su ugnjeteni patrijarhatom.

Kakav je tvoj aktivizam u polju feminizma?

Moj feministički aktivizam započeo je priključivanjem neformalnoj bubnjarskoj grupi Bubnjarke sa ulice 2013. godine kada sam prvi put sa dobošem izašla na ulicu da podržim 8. martovski marš. Nastavio se kroz saradnju sa kolektivom mladih žena Femix i Rok kampom za devojčice, čiji sam deo od početka, saradnju sa različitim organizacijama i na različitim projektima, a trenutno sam deo Alternativnog centra za devojke. Ali verujem da se moj aktivizam ogleda i u konstantnom pokretanju ovih tema u sopstvenom okruženju i predstavljanju ženske/feminističke perspektive u različitim neformalnim razgovorima.

Koliko je danas teško biti mlada osoba u Srbiji i sa kojim se to izazovima mladi susreću?

Ekonomska situacija mladih u u Srbiji je izuzetno nezavidna. Mladi koji se ne bave trenutno izuzetno profitabilnim profesijama su u dosta lošijoj poziciji nego što su bile generacije pre njih. Verujem da nas sve dotiče i obeshrabruje velika ekonomska nesigurnost. Osim toga mladi se susreću sa velikim sukobima mišljenja i vrednosti koje nisu ni sami promišljali nego ih uglavnom usvajali na osnovu onoga što njihova okolina podržava. Smatram da je većina nas tokom odrastanja pripremana za život u svetu koji više ne postoji i da se sa vrednostima koje nam donosi neoliberalni kapitalizam teško borimo.

Koja su to pitanja u borbi za rodnu ravnopravnost koja su ti važna, odnosno koja prepoznaješ kao važna?

Najvažnija pitanja vezujem za ekonomsku nezavinost žena, pravo na život bez nasilja, pravo na abortus i pravo na obrazovanje. Iako mi sva ova prava imamo na papiru, ona su svakodnevno u riziku da budu oduzeta. Pored toga važno mi je da se svakodnevno i u svim postupcima borimo protiv mišljenja da su žene manje važne, da su njihove želje i interesovanja podređene njihovom rodu i da postoje određeni obrasci ponašanja koje žene moraju da prate kako bi bile prepoznate kao žene.

Postoji li feminista/kinja, borac ili borkinja za ljudska prava koju bi posebno izdvojila ili na koga/ju se ugledaš?

Mnoge žene na našim prostorima su ostavile veliki trag na mene i od mnogih sam učila. Samo neke od njih su Zoe Gudović, Jelena Memet, Tatjana Nikolić, Maša Peruničić, Jelisaveta Blagojević,Dubravka Đurić i mnoge druge.

Šta je ono što bi volela da si kao mlađa znala i šta bi poručila mlađoj verziji sebe?

Da imam pravo da se bunim, da imam pravo da kažem ne i da ne odustajem.

Šta bi rekla, ima li pomaka kada je rodna ravnopravnost u pitanju i kako ti to posmatraš?

Rekla bih da ima, ali su pomaci mali i spori. Ono što mi je simptomatično i što zaključujem samo na osnovu sopstvenih iskustava jeste da mnogi razumeju rodnu ravnopravnost samo na površini, kao nešto što treba ili, u gorem slučaju, kao nešto što već postoji i tako je, ali da nema dubljeg razumevanja ženske borbe i ženske potčinjenosti jer je u većini slučajeva diskriminacija nad ženama naturalizovana do nivoa u kome se ne primećuje.

Koju poruku bi poslala mladima danas i da li bi opisala svoje neke početke u karijeri, životu, aktivizmu i feminizmu?

Moji počeci u feminizmu su neodvojivi od mog početka sviranja bubnjeva i bavljenja muzikom. Ulaženje u svet koji je dominantno muški mi je u življenom iskustvu pokazao da se na neka interesovanja gleda kao muška, a na neka kao ženska i da se diskriminacija dešava kada se ne uklapaš u društvene matrice. Kasnije je došao i neki konkretniji aktivizam i obrazovanje koje je dalo teorijsku potporu za življeno iskustvo.

Mladim ženama bih mogla da poručim da ne odustaju od svojih interesovanja i da uvek budu solidarne sa drugim ženama, jer ako neće one, neće niko.

Deo si Alternativnog centra za devojke. Šta ti je doneo rad u takvom jednom okruženju?

Već godinama pratim i podržavam rad Alternativnog centra za devojke, smatram da rade sjajne stvari i da ih rade na pravi način. Rad u okruženju koje smatram feminističkim i podržavajućim doneo mi je veliki rast i učenje. Verujem u to što one, odnosno mi radimo i smatram da su to sve mali koraci koji mnogo znače za kreiranje boljeg sveta za sve.

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *