Šta se krije iza mraka javnog prostora?

Iako ima hrabrih žena koje govore o svim vrstama nasilja javno i transparentno, ipak po mom mišljenju postoji vrsta nasilja o kojoj žene najmanje govore, a to je seksualno nasilje koje je i dalje neka vrsta tabu teme.

Seksualno nasilje podrazumeva širok spektar ponašanja, pa postoje čak i ona koja nisu tako percipirana, a itekako jesu seksualno nasilje. S obzirom da se radi o temi koja je široka, odlučila sam da se u ovoj kolumni bavim samo seksualnim nasiljem koje se dešava u javnom prevozu

Po nekoj definiciji javni prostor je prostor koji nije pod kontrolom privatnih osoba ili organizacija, kao na primer parkovi, ulice, trgovi, javni prevoz. A šta je u stvari seksualno nasilje? To je bilo koji seksualni čin ili pokušaj seksualnog čina, neželjeni seksualni komentar koji može počiniti druga osoba bez obzira na odnos sa žrtvom ili situaciju u kojoj se nalaze, može uključivati upotrebu sile ili ucene.Oblici seksualnog nasilja uključuju: silovanje, pokušaj silovanja, seksualno uznemiravanje ili ucenjivanje na poslu, školi, javnom prevozu, na ulici, incest, seksualna zloupotreba dece za snimanje pornorgrafije, podvođenje i prodaja dece, seksualna trgovina ženama…2

Ono što ja želim je da u ovom tekstu obuhvatim neke primere i istraživanja na koje sam istražujući ovu temu naišla i da ukažem na mnogobrojnost, raznovrsnost i zastupljenost seksualnog nasilja na zaista raznim mestima, sada konkretno u javnom prevozu.

Počeću sa primerom iz javnog prevoza na koji sam naišla istražujući ovu temu u članku koji sam pročitala na BBC News-u u kome je naveden slučaj koji se desio u Beogradu, a zabeležen je snimkom sigurnosne kamere tramvaja broj 2. Na tom snimku se jasno vidi kako muškarac seksualno uznemirava maloletnu devojčicu naočigled putnika, a nakon par sekundi prestaje sa tim kao da se ništa dogodilo nije. Naravno uvek se nađe neko ko će prokomentarisati da se devojka ili u ovom slučaju maloletna devojčica nije bunila i svaliti krivicu na nju zanemarujući efekat „smrzavanja“ gde je izostanak reakcije zapravo reakcija. Ne uzima se u obzir da svaka osoba drugačije reaguje, neko bi se suprotstavio, neko pobegao, a neko se prosto „smrzne“ i ne zna šta da radi, jer u tom trenutku proceni da će možda biti još gore ako se brani.3 Konkretno za ovaj slučaj postoji dokaz, a koliko je sličnih situacija koje uopšte nisu zabeležene. 

Sledeći primer na koji sam naišla je naveden u sklopu šire priče jednog članka o seksualnom nasilju na javnim mestima. U članku su citrine reči devojke koja je doživela seksualno nasilje u autobusu. Ona je osetila trljanje, ali je u početku mislila da umišlja jer je gužva u autobusu svi se guraju, ali je onda shvatila da to nije slučajno i da se neko sve vreme trlja i pribija o njene butine. Kada je shvatila da su pokušaji da se pomeri bezuspešni, ona je kad god je osetila trljanje čoveka iza sebe kanađankama udarila o cevanicu i onda bi on samo na kratko prestao. Nakon izlaska iz busa je briznula u plač i imala je osećaj krivice.4 Pomenula sam već da svako ima drugačiju reakciju na ovakve situacije, primer devojke koja se “zaledila” i nije imala reakciju, do devojke koja je pokušala da se odbrani i spreči to što se dešava, ali ono što je često povezano sa različitim slučajevima je taj osećaj krivice i stida kod žrtve.

 Osvrnuću se i na jedno istraživanje  koje su sprovele apsolventkinje na studijama psihologije 2007. godine koje je vezano za seksualno uznemiravanje u javnom prevozu u Beogradu, radi uvida u učestalost prethodnih primera i dešavanja. Od 76 ispitanica uzrasta od 20 do 29 godina gotovo polovina (46%) je dva ili više puta bila seksualno uznemiravana u javnom prevozu, a samo 4% ispitanica nisu imale takvo lično iskustvo.5

Primeri su mnogobrojni, ali i dalje postoji “tamna brojka” pa je samim tim nemoguće imati ni približno tačan uvid u učestalost seksualnog nasilja. Seksualno nasilje ostavlja i fizičke i psihičke posledice, kod žrtve izaziva krivicu, stid, ćutanje. Pored toga seksualno nasilje, kao i svako, u javnom prostoru izaziva strah, osećaj nebezbednosti. Zato mi je važno da pri kraju ove kolumne naglasim nešto što sam istražujući ovu temu pročitala, a to je da nasilje prema ženama i devojčicama na javnim mestima, kao i strah od ovog nasilja, ograničava njihovu slobodu kretanja, a to smanjuje mogućost da se obrazuju, učestvuju u javnom životu, koriste osnovne usluge (kao npr. javni prevoz), uživaju u rekreativnim aktivnostima.6

Ova kolumna je podsticaj da se o tome više govori, bez stida i krivice. Primeri koje sam navela se dešavaju i češće nego što mislimo, dešavali su se, i nažalost dešavaće se. A ćutanje nije rešenje.

Da li je možda neko od vas doživeo neku od navedenih situacija u javnom prostoru ili poznaje osobu koja je prošla kroz nešto slično?

  1.  Kristina Požgaj. (Septembar 2023.) Diplomski rad: Seksualno uznemiravanje žena u javnom prosotru. Filozofski fakultet. Zagreb
  2.  Autonomni Ženski Centar. Preuzeto sa: Seksualno nasilje – Autonomni ženski centar (womenngo.org.rs)
  3.  BBC News. (26. oktobar 2018.) Nasilje u tramvaju: Zašto se „smrznemo“ kada smo svedoci nasilja. Preuzeto sa Nasilje u tramvaju: Zašto se „smrznemo” kada smo svedoci nasilja – BBC News na srpskom
  4.  BBC News. (7. jun 2022.) Nasilje na javnim mestima: Zašto 70 odsto žena u Srbiji n prijavljuje nasilje koje doživi na ulici. Preuzeto sa: Nasilje na javnim mestima: Zašto 70 odsto žena u Srbiji ne prijavljuje nasilje koje doživi na ulici – BBC News na srpskom
  5.  Branislava Tanasković, Milena Račeta. (Decembar 2007). Istraživanje seksualnog uznemiravanja u javnom prevozu u Beogradu
  6.  Dr Slobodanka Konstantinović Vilić, dr Nevena Petrušić, dr Kosana Beker, dr Natalija Žunić. (2022.) Nasilje prema ženama i devojčicama u javnom prosotru

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *