Poziv
Izvini ako sam te smaram svojim porukama
Ne smaraš me, samo nisam navikao na to
Znaš, meni je lepo kada ti napišem „Dobro jutro“ ili „Laku noć“
Volela bih kada bi ti isto pisao meni
I znači mi kada mi kažeš „Javi se kad stigneš kući“
I kada se javiš kada stigneš
Tako vidim da ti je stalo
I volela bih kada bi mi brže odgovarao na poruke
Pogotovo kada se nešto dogovaramo
Dobro, potrudiću se
Nisam to do sada tako video
Znaš, kada sam na poslu, ne mogu uvek da koristim telefon
Ali imaš minut da pošalješ bar jednu poruku
Imam
Meni je super kada se mi vidimo
Ali isto tako volim da provodim vreme i sam sa sobom
Kada se stalno čujemo, nekako me guši
Treba mi malo slobode
Treba mi sloboda
I manje smajlića i pitanja ujutru
Hahahaha
Doobrooo
Daću sve od sebe da se „obuzdam“
Hahahah
I ne volim kad se naduriš kada nešto nije po tvom
I ne popuštaš dok ja ne popustim
Pa ja ispadnem kriv
Važiii
Idem da spavam, umoran sam
Važii
Laku noć
Laku noć, lepo sanjaj, lepo spavaj
* * *
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja izlazi uskoro i kratke priče koju je napisao u okviru projekta “I ovo je nasilje”, prenosimo vam intervju sa Lazarom Begovićem, koji dolazi iz Bora, a za sebe kaže:
Apsolvent sam na Pravnom fakultetu u Nišu. Pre oko godinu dana sam počeo da se bavim omladinskim aktivizmom jer nisam želeo više da sedim skrštenih ruku, želeo sam da uradim nešto, kako zbog sebe, tako i zbog drugih. U slobodno vreme volim da čitam, gledam filmove i serije i igram igrice i provodim vreme sa dragim ljudima. I da, poznat sam po tome što volim da filozofiram.
Nasilje u većini oblika koji se javljaju jeste teško prepoznati, zato Lazar u svojoj kratkoj priči piše upravo o jednom od nefizičkih oblika nasilja, a odakle dolazi inspiracija i podsticaj za to, Lazar kaže:
Rekao bih iz svakodnevnog života. To je jedna priča sa kojom mislim da se većina mladih, ili generalno ljudi, sreće. Možda na svakodnevnom nivou, možda ne, ali prosto to je nešto za šta mnogi ne misle da je problem. Što mi je bilo jako zanimljivo, dok sam pričao sa jednom drugaricom, gde je ona pročitala priču i kao, pa ja ovde ne vidim nasilje, i onda sam ja rekao, da to jeste problem što ti ne vidiš nasilje. Tako da su to prosto svakodnevne situacije kroz koje svako prolazi i gde ne primećuju ljudi da je to neki vid nasilja i prosto sam samo mislio da bi bilo dobro da to spakujem lepo i da predočim ljudima da to ne predstavlja neko normalno ponašanje.
Koji je to oblik nasilja o kom si izabrao da pišeš u svojoj kratkoj priči?
To je psihičko nasilje, takođe verbalno nasilje zato što to je nasilje koje je na prvi pogled vrlo neprimetno, ali se kroz određeni vremenski period vide posledice tog nasilja zato što se na vrlo perfidan način, onako sakriveno utiče na drugu osobu tako da naizgled dve osobe misle da problem uopšte ne postoji, da je to normalno, ali na duži vremenski period se mogu videti posledice tog ponašanja.
U priči imamo dva lika Lazara i Violetu. Kroz kog lika si izabrao da prikažeš ovaj oblik nasilja i zašto baš on ili ona?
Ja sam imao jednu ideju dok sam pisao priču, ali ostavljam čitaocima da pronađu svog nasilnika. Ali da, generalno i Violeta i Lazar jesu nasilnici, svako na svoj način, ali sami čitaoci će videti ko za njih predstavlja nasilnika i onda će možda da vide da su i oni možda u nekim situacijama bili nasilnici, iako su mislili da rade dobro sve, kako treba. Generalno su oba lika nasilnici, samo na neki drugi način.
Svaka priča šalje određenu poruku društvu, ali i mladima, a poruka koju je Lazar hteo da pošalje jeste da:
Nasilje postoji čak iako nije vidljivo na prvi pogled. Zato što eto, u mnogim situacijama u životu mi prosto ne vidimo da je nešto nasilje, baš zato što mislimo da je normalno, da se događa svaki dan većem broju ljudi, mi mislimo da je to prosto nešto što je okej i očekivano, a u stvari nasilje predstavljaju ponašanja koja ne možemo da detektujemo ni kod drugih, a posebno ne možemo kod sebe jer nas je neko tako naučio ili nas je iskustvo naučilo da život na taj način funkcioniše.
Misliš li da se situacije nasilja mogu prevazići i iz nasilja izaći ili možda raditi na tome da do nasilja više ne dođe i šta je bitno za to?
Kada neko prepozna nasilje i kada neko želi da radi na problemu generalno, ne samo ukoliko je problem nasilje, mislim da može jer prosto razgovor i komunikacija su jako bitni i ukoliko neko zaista ima iskrenu volju i želju da radi na problemu, definitivno mislim da su u ovom slučaju Violeta i Lazar mogli da uspeju. Ali generalno iz prakse znam da to nije baš tako, i da čak i kada neko želi, to nije tako lako, ali ja iskreno verujem da je moguće uspeti, da takav neki odnos uspe ukoliko se problem uvidi, prihvati i zajednički radi na tome. Nema poente ako samo jedna osoba radi na problemu.
Koja je poruka koju bi poslao mladima koji potencijalno mogu biti žrtve partnerskog nasilja?
Komunikacija je ključ svega. Ukoliko postoji neki problem, ukoliko se neko ne oseća sigurno i prijatno sa nekom osobom, mislim da je najbolje da to kaže jer prosto iz te neke iskrenosti ne može da proistekne ništa loše i da relativno komunikacija će rešiti sve probleme. Možda će neko izaći iz veze, možda će veza ojačati, ali što je jako bitno da u toj situaciji ljudi će raditi najbolje što mogu za sebe, a i za partnera, tako da ključ jeste komunikacija.
Kratku priču autora Lazara Begovića, možete pročitati na sledećem linku.
Responses