U srcu malog grada, gde su se svi poznavali, živela je Teodora, mlada žena ispunjena nadom i vedrinom. Njena sudbina se preplela sa Nenadom, šarmantnim mladićem čiji je osmeh bio kao magija koja je očarala Teodoru. Njihova romansa započela je kao bajkovita priča, sa obećanjem ljubavi i sreće koja će trajati zauvek. Međutim, kako su dani prolazili, Teodora je postajala svesna nečega suptilnog, nečega što nije mogla tačno definisati, ali što je postajalo sveprisutno u njihovoj vezi.
Manipulacija je krenula neprimetno, kao nijanse koje se lagano uvlače u svakodnevni život. Nenad bi izražavao oduševljenje Teodorinim uspesima, ali bi ubrzo nakon toga dodao suptilan komentar koji bi podkopavao njeno samopouzdanje. “Sjajno je što si dobila taj posao, ali da li stvarno misliš da ga zaslužuješ?” govorio je s osmehom koji je prikrivao otrovne reči.
Teodora, zaljubljena i ranjiva, počela je sumnjati u svoje sposobnosti i vrednost. Nenad bi joj pružao ljubaznost, a zatim bi je ignorisao bez ikakvog vidljivog razloga. Njegove promenljive emocije činile su da se Teodora oseća nesigurno, stalno tražeći način da mu se dodvori i zadrži njegovu pažnju.
Manipulacija se vremenom uspinjala ka višem nivou suptilnosti. Nenad je koristio taktike povećanja i smanjenja pažnje kako bi kontrolisao Teodorine emocije. Govorio joj je da je ljubav njegovog života, a zatim bi je ignorisao danima. Kada bi Teodora pokušala izraziti svoje osećaje, on bi okrenuo situaciju, čineći je odgovornom za neslaganja i stvarajući osećaj krivice u njoj.
Jednog dana, kada je Teodora izrazila želju da poseti prijatelje bez Nenada, on je reagovao suptilnim komentarima poput: “Zar stvarno misliš da ćeš se dobro zabaviti bez mene?” Manipulacija je postajala sve dublja, a Nenad je polako izolovao Teodoru od njenih prijatelja i porodice. Strah od gubitka veze postao je moćno sredstvo kontrole.
Kroz tugu i strah Teodora je shvatila da nešto nije u redu u njenom životu.
KRAJ I:
Iako svesna da nešto nije u redu u njenom životu, Teodora nije mogla da precizira šta je to tačno što je tišti. Nenad je počeo i da se ruga njenom izgledu, njenim interesovanjima i nazivao je pogrdnim imenima. Trpela je verbalno nasilje svaki dan, a svaki put kada bi pokušala da mu odgovori ili ga ignorisala, on bi samo podizao ton i pojačavao svoje uvrede.
Jednog dana, Teodora je odlučila da potraži pomoć od psihologa. Podelila je s njim svoje osećaje i ispričala im o nečuvenim uvredama koje je trpela od strane Nenada. Na početku su je podržali, ali su istovremeno ukazali na to da je teško dokazati verbalno zlostavljanje.
Ovo je dodatno obeshrabrilo Teodoru i uticalo je na njeno samopouzdanje koje je i ovako bilo nisko zahvaljujući Nenadovim rečima. Jednostavno rečeno, Teodora se osećala bespomoćno.
Kod kuće je pokušala je da ignoriše Nenadove reči, ali svaki put kada bi provodili vreme zajedno, osećala bi se kao da je njena snaga iznova uzeta.
S ono mrvice nade koje je još uvek posedovala unutar sebe koja joj je govorila da stvari mogu da se promene, Teodora je zatražila pomoć Centra za socijalni rad. Tu je isto pričala sa psiholozima i socijalnim radnicima/cama, i nažalost naišla je samo na osudu i obezvređivanje. “Mi ne vidimo nikakav fizički oblik nasilja kod vas, tako da mi ništa ne možemo da uradimo”, glasilo je jedan od odgovora stručnjaka. “Dobar je on čovek, vidiš da te voli čim brine finansijski o tebi i tvojoj deci, to je sigurno u tvojoj glavi, mnogo si mekana, moraš da ojačaš malo”, bile su druge reči obeshrabrenja. Kako nije znala više kome da se obrati il šta da radi, kao omamljena šetala je ulicama grada bez ikakvog cilja. Znala je da mora da postoji razlog zbog čega je tužna i da je uzrok tome Nenad, ali niko joj nije pružao neophodnu podršku koja joj je istinski bila neophodna. Svesna toga da ne može više ovako da nastavi svoj život, odlučila se na najgori mogući čin – samoubistvo.
Neshvaćena i sad več u dubokoj depresiji, Teodora je klecajući jedva nekako došla kući. Nenad je spavao na kauču ispred televizora, što joj je omogućilo da neometano ode do kuhinje. Tamo je upalila rernu na plin i pustila gas da se širi prostorijom. Kako se gas prostirao oko zidova, tako je i Teodora polako upadala u san iz kojeg je znala da nema povratka. “Napokon sam slobodna”…
KRAJ II:
Jednog dana dok je išla ulicom od kuće do prodavnice, pošto joj dečko više od toga nije dozvoljavao da se kreće sama, Teodora je videla poster na kome je pisalo PSIHIČKO NASILJE – I OVO JE NASILJE. Neko neobično osećanje hladnoće joj je proželo telo, kao da je doživljavala neki deja vu. “Da li se i meni ovo dešava?” je bila misao koja joj je protekla kroz glavu u trenuktu kada je prišla posteru. Na njemu je pisalo datum i vreme održavanja kursa o psihičkom nasila koji joj je iz sekunde u sekundu izgledao sve primamljiviji I potrebniji.
Teodora je odlučila da sama preduzme korake ka osnaživanju i izlasku iz toksične veze. U potrazi za podrškom i razumevanjem, odlučila se prijaviti na kurs o psihičkom nasilju. Prisustvovala je predavanjima, radionicama i grupnim diskusijama koje su joj pružile uvid u dinamiku manipulacije i njen uticaj na žrtve. Ovo nije bilo lako po nju jer je morala da smišlja neki drugi razlog zbog čega SAMA mora da izađe iz kuće, a da to nije odlazak u prodavnicu. U početku je Nenad iskazivao otpor prema njenim “izlascima” govoreći joj kako je “svet strašan, da on samo brine za nju da joj se nedajbože nešto ne dogodi” međutim njena želja je bila jača od svake njegove manipulativne rečenice.
Tako je kroz učenje o različitim oblicima psihičkog nasilja, prepoznavanjem znakova manipulacije i razumevanje mehanizama kontrole, Teodora postepeno postajala svesna da su mnogi elementi njenog odnosa sa Nenadom bili deo zlokobnog obrasca manipulacije. Jedna od autorki koje su koordinatorke predložile za čitanje je bila knjiga Particije Evans “Verbalno zlostavljanje u odnosima” koja joj je dodatno otvorila oči o vrstama psihičkog nasilja, a pogotovu onog u partnerskim odnosima. Kroz edukaciju i čitanje, Teodora je sticala alate koji su joj pomogli da dešifruje i analizira svoje iskustvo.
Kroz ove kurseve, Teodora je razvijala emocionalnu inteligenciju i samopouzdanje, ključne faktore koji su joj omogućili da prepozna manipulativne taktike koje su korištene protiv nje. Naučila je o važnosti postavljanja granica, o jačanju lične vrednosti i o osnaživanju svoje emocionalne dobrobiti.
Osim toga, interakcija sa drugim polaznicima kurseva omogućila joj je deljenje iskustava i podršku od ljudi koji su prošli kroz slične situacije. Razmena priča o oporavku i izlasku iz manipulacije dodatno je ojačala Teodorinu odlučnost da prekine sa svojom toksičnom vezom.
Kroz edukaciju o psihičkom nasilju, Teodora je pronašla snagu da se suoči s istinom o svojoj vezi. Razvila je strategije zaštite, naučila je kako postavljati granice i osnažila svoje emocionalno blagostanje. Ovaj proces samoproučavanja i edukacije bio je ključan korak u Teodorinom putu ka oslobađanju od manipulacije i ponovnom pronalaženju lične snage.
Rečnik psihičkog nasilja:
Psihičko nasilje je suptilna forma zlostavljanja koja može duboko uticati na žrtvu, ostavljajući ozbiljne posledice na mentalno zdravlje. Ova vrsta nasilja manifestuje se verbalnim, emocionalnim ili manipulativnim ponašanjem, često neprimetnim za spoljnjeg posmatrača. Kroz različite oblike, psihičko nasilje može se javiti u međuljudskim odnosima, na poslu, u porodici ili u društvu. Razumevanje ove problematike i osvešćivanje javnosti ključni su koraci ka prevenciji i suzbijanju psihičkog nasilja.
Manipulacija predstavlja jedan od oblika psihičkog nasilja, gde zlostavljač koristi različite taktike kako bi kontrolisao ili obmanjivao žrtvu. To može uključivati laži, igranje sa osećanjima, prebacivanje krivice ili uskraćivanje informacija. Gorenavedena priča nam upravo predstavlja ovaj vid nasilja pokazujući nam da je moguće prekinuti začarani krug manipulacije kada žrtva postane svesna da se nalazi po uticajem istog. Stoga nam je neophodno da kroz obrazovanje informišemo sve o psihičkom nasilju, osvešćavajući ljude kroz prikaz svih oblika istog.
Responses