ŽENSKA SOLIDARNOST – borba svih ZA sve

„Pokreti koji snagu i simboličku moć koriste za isključivanje i antagonizaciju višestruko marginalizovanih grupa, kose se sa ljudskim pravima, demokratijom i feminizmom.“

Marija Ratković „Odbijam teoriju. O blasfemiji i Rosi Braidotti.

Feminizam kao jedan od najznačajnijih pokreta dvadesetog veka je imao za cilj ravnopravnost žena sa muškarcima, kao političku, ekonomsku, pravnu, a kasnije i društvenu ravnopravnost. Na početku je feminizam krenuo kao pokret belih žena srednja klase, a kasnije se proširio kao glas za sve višestruko marginalizovane žene i sve one koji trpe od sistema koji favorizuje jednu grupu u društvu koja se gradi na bioesencijalističkoj kategorizaciji, muško-ženskoj. Kasnije je feminizam sve više pojedinaca i pojedinki uključivao u svoju borbu, zalažući se za ravnopravnost svih ljudi, feministkinje su postale saborci LGBTQ+ ljudi i grupa, antirasističkih  pokreta, antifašizma, uključivanje svih za sve. 

Patrijarahat u čijoj se hijerarhiji moći na samom vrhu nalazi beli, ekonomski jak muškarac, teži da održi svoj sistem stabilnim i trajnim. Upravo taj patrijahalni sistem je i izvor neravnopravnosti, jer u njemu se teži uspostavljanju i održavanju kontrole i dominacije nad ženama, daleko od toga da muškarci nemaju prepreke i da ne gube mnogo u tom sistemu, ali svakako imaju manje prepreka da uživaju u privilegijama koje im patrijahalni  sistem vrednosti obezbeđuje, najveće prepreke su im ako su siromašni, neuspešni ili imaju različitost. U istoj toj hijerarhiji moći žene koje nisu u privilegovanom položaju u odnosu na muškarce, jesu iznad drugih višestruko marginalizovanih društvenih grupa,  kojima se ponekad ne priznaje ni stereotipna, degradirajuća rodna uloga. Naravno ne postoji pravilo da je jedna žena iznad druge po poziciji moći, ali transrodna žena srednje klase i visokoobrazovana žena više klase teško da imaju iste početne položaje u društvo, no isti je izvor njihove neravnopravnosti, transrodne žene su žene na kraju rodnog spektra, podložnije još većoj mizoginiji. 

U svakodnevnom životu, ali i u javnom prostoru možemo videti žene koje su u „službi“ patrijahalnog sistema. Često možemo čuti ukoliko kažemo da je rodna ravnopravnost trenutno daleko od idealne komentare na temu neophodnosti feminizma „Šta nam fali?“, „Ne bih se složila“, ili one ekstremnije „Svakako su muškarci sposobniji, uspešniji…“ … Važno je napomenuti da glavni proizvodni pogon patrijarhata jeste patrijahalna porodica, a nakon toga mediji i drugi društveni faktori. Upravo žene u porodici, koje su patrijahalne, bivaju kroz socijalizaciju učene rodno stereotipnim ulogama i sagledavanjima svoje pozicije. Stoga žene koje se usprotive feminizmu ili negiraju umešanost u borbu za rodnu ravnopravnost, uživaju i određene privilegije u patrijahalno muškom društvu, tako što se stavljaju iznad drugih žena, govoreći im da su tradicionalne, porodične žene, a pre svega majke, ono što takav sistem podrazumeva kao ženinu glavnu i suštinski najsmisleniju ulogu. Žene u takvom okruženju se uče kako da se pronađu u nejednakom položaju, kojeg bi shvatile kao privilegiju, naglašavajući kako je njihov rad i zalaganje, neplaćeni rad u porodici, briga o članovima porodice, mnogo lakši i komforniji od rada u kojem su muškarci češće uključeni. Dve sfere patrijarhata prema Silviji Volbi, javni i privatni, jasno određuju položaj žene, javna sfera je muška, ekonomski i politički teren, dok žena u privatnoj ima svoj jasni položaj koji je pod kontrolom muškarca u porodici. Javni i privatni patrijarhat teže da ženu drže na svom mestu u kući, kao inferiornu neemancipovanu „majku žrtvu“ koja dobija nakon ostvarenje ove uloge neku vrstu moralne uzvišenosti nad ženama koje nisu uspele da se ostvare ili tako dobro snađu u toj istoj ulozi. To je upravo i cilj neravnopravnosti, stvoriti role model koji je nejednak, ali vrednovan, stereotipno, kome će sve žene težiti, pa čak i ako postoji određena ženska uključenost u karijerni put i dalje je prisutna trka ka ovoj uzvišenoj poziciji koja je višestruko vrednovana od strane muškaraca, a i drugih žena. 

„Žena je ženi vuk“, nije ženska karakteristika, muškarci su vekovima vodili i vode i dalje ratove i destruktivne, neljudske poduhvate, ženi je ženi odgojeni neprijatelj, prva linija fronta, konkurencija, način samoregulacije. Iako su žene dosegle određeni stepen osnaživanja i dalje postoje sterotipne rodne uloge, ponašanja i delovanja žena, često možemo uvideti da pored muškaraca žene su te koje kritikuju jedna drugu na račun fizičkog izgleda, moralnih normi, telesne autonomije. „Žensko” ono manje vredno, je svakako poželjno, osećajnost, briga, pažnja, fizička lepota i atraktivnost u skladu sa sadašnjim trenutkom, to je sve ono što predstavlja ženski poligon borbe, pridodajući mu „ženski” stereotipni karakter, neophodni, a ne kao pravo ličnog izbora koje ukoliko se ne izabere neće biti diskriminisano ili kritikovano od strane drugih. Nije retkost da političke akterke ili ličnosti zastupljene u medijima preispituju ženinu autonomiju, pozivaju se na prošlost i prikazivanjem romantizovane slike, opet davanjem superiornosti ženi koje je svoju telesnu autonomiju odbacila žrtvujući se za druge. „Žene protiv rodno senzitivnog jezika“, „žene tradicionalistkinje“, pa čak i „feministkinje“ rodne kritičke teorije, pozivaju na ono nekad, isključuju ono nešto, teže boljem, ali selektivno i u skladu sa svojim ideološkim mišljenjem, zapravo sve to je produžena ruka antirodnog pokreta, data kao unutrašnja borba nedozvoljavajući da se uključe svi/e za sve i da se razlike prihvate, ne vrednuju i postanu bogatstvo, a ne oružje. 

Naravno da je ženska solidarnost veoma prisutna, žene najčešće upravo iz poznavanja položaja i načina ophođenja prema njima prepoznaju zajedničku sponu među sobom i sve više teže makar podelom mišljenja ili davanjem podrške jedna drugoj. „Me too“, „#Nisam prijavila“, „Nisi sama“ su sve poruke oko kojih se ogroman broj žena okuplja, deli iskustva, razmenjuje ideje i pre svega akumulira snagu za zajedničku borbu za sve i svakoga, sve etničke grupe, sve klasne grupe, sve seksualne orijentacije kao i sve rodne identite. Ipak pitanje je koliko antirodni pokreti utiču na stvaranje loše slike o feminizmu, koliko utiču da žene same postanu zgrožene borbom, sve to sa ciljem da što veći broj njih odustane od solidarnosti i pomiri se sa sadašnjim stanjem. Ženska solidarnost je borba za a ne protiv nekoga, ona ne teži oslobađanjem, a ne zarobljavanjem, nije pretnja ni po koga, osim za one koji teže da ostanu u svojim privilegovanim položajima, ispod kojih se nalaze drugi neprivilegovani koji služe kao referentna grupa za samovrednovanje. Stoga svi treba da budu svesni značaja solidarnosti i uključenosti. Ukoliko želimo ravnopravno društvo, u kome svi imaju prilike i jednake šanse, u kome niko nije diskriminisan ili odbacivan, treba uključiti sve, žena je ženi saborkinja, srpskinja romkinji, cisrodna transrodnoj, akademkinja domaćici, lezbejka strejtkinji.

  1. Hook, B. (2000). Feminism is for everybody. Pluto. Preuzeto 08.02.2024. sa: Feminism is for everybody.
  2. Marija Ratković „Odbijam teoriju. O blasfemiji i Rosi Braidotti”. Res Publica časopis. https://respublicacasopis.net/2023/04/25/odbijam-teoriju-o-blasfemiji-i-rosi-braidotti
  3. Milana Rikanović, tekst za portal Danas „Nisi sama, prijavi nasilje!”. https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/nisi-sama-prijavi-nasilje/
  4. Walby, S. (1990). Theorizing patriarchy. B. Blackwell. Preuzeto 08.02.2024. sa: Theorizing patriarchy .
  5.  „Me too movement“ sajt https://metoomvmt.org.
  6. „Sto razloga zašto #Nisam prijavila” Tekst koji je objavio N1 portal o heštegu „#Nisam prijavila” https://n1info.rs/vesti/sto-razloga-zasto-nisamprijavila/

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *