Borilačka veština

Ani se baš nije išlo na trening, ali je naterala sebe znajući da će joj dodatna fizička aktivnost pomoći u budućnosti. Kada je nečije telo udarilo u strunjaču, taj zvuk ju je trgnuo iz razmišljanja i podstakao da radi dalje. Jedan od učenika ju je napao, ona je parirala i bacila ga na pod.  

„Jesi li čula novosti?“, upitao je Milan, njen dugogodišnji prijatelj iz kluba.  

„Kakve novosti?“  

„Neki novi majstor dolazi u naš klub. Trenirao je pre u Novom Sadu, pa se onda preselio i odlučio da se prebaci ovde“, odgovorio je Milan pre nego što je započeo novu tehniku.  

„Aha, super. Još jedan nadobudni majstor koji će misliti da zna sve najbolje“, dodala je Ana prezrivo.  

On se na to nasmejao i rekao: „Ne budi toliko pesimistična. Možda bude pristojan čovek.“ Ana je bila skeptična, ali je odlučila da zadrži mišljenje za sebe. 

* 

Ubrzo je novi majstor došao u klub. Nije bila preterano impresionirana njime, ali ako ništa drugo bar je bio spreman da čuje komentare i kritike na račun njegove tehnike i rada. Filip, novi majstor, polako je krenuo da se otvara i uklapa u društvo. Ana je primetila da je obasipa komplimentima i činilo joj se da je primećuje više nego ostale u grupi, ali je to ignorisala. Kad joj se učinilo da je flertovao s njom, pokušala je da ga suptilno odbije. Ali to očigledno nije uspelo. 

Na jednom uobičajenom treningu, kad su njih dvoje radili zajedno, dodirnuo joj je rukom obraz. To možda ne bi bilo tako čudno da je napadao u glavu ili sa strane, pa je slučajno omašio pravac samog napada, ali tehnika koju su radili podrazumevala je napad u stomak. Ana se zaledila, dok se on samo nasmejao i rekao: „Ups, izvini, promašio sam napad.“ Tokom ostatka treninga nije bilo više problema, pa je ona prihvatila da je to stvarno bila samo greška.  

Ali onda se tokom drugog treninga desilo da je, dok su uvežbavali novu tehniku i ona krenula da ga baci, osetila blagi dodir na zadnjici. Sa rastućim gađenjem gledala je u njega sa visine.  

„Šta je to bilo?“, upitala je ljutito, čvrsto stežući šake.  

„Na šta misliš? Pao sam kako treba“, odgovorio je Filip, gledajući je zbunjeno. Ali to je bila laž. Znala je da se samo pravi i da dobro zna šta je uradio. Razmišljala je da li da ga udari i razotkrije pred svima koji su sad sa zanimanjem gledali njihovu interakciju. Ali iz nekog razloga njena usta nisu mogla da se pomere. Uspevši da se izbori bar sa delom navale nekontrolisanih osećanja, sve što je na kraju rekla bilo je: „Da tako nešto više nikad nisi uradio. Ili ćeš zažaliti.“  

Neko vreme ga je gledala da mu dâ do znanja da je ozbiljna, a onda je zamolila nekog drugog da radi s njom. 

* 

Njena pretnja je delimično uspela. Nastavio je sa takozvanim komplimentima koji su se većinom odnosili na njen izgled i na to što je „žensko“. Nekoliko komentara bilo je čak na granici neprimerenog. Najvažnije je bilo da je prestao sa neprikladnim dodirivanjem. (Iako je i ona sama pokušavala da izbegne rad s njim, što je više mogla.) Nadala se da će mu posle nekog vremena, kad vidi da nije zainteresovana, sve to dosaditi i da će je ostaviti na miru. Sve dok trener nije izabrao Filipa za njenog sparing partnera. Želela je da se požali i da zamoli da radi sa nekim drugim, ali nije htela da pravi problem treneru i drugim učenicima.  

Biće sve okej, valjda će on moći da se kontroliše, pomislila je sa prevelikim optimizmom. Ali on nije mogao da se kontroliše. Dok su vežbali zajedno, u trenutku kad je trebalo da se podigne sa poda kako bi on mogao da nastavi vežbu, njegove usne su joj dodirnule obraz. Prvo se zaledila, a onda odskočila što dalje od njega, i rukom pokrila obeležen obraz.  

U neverici je gledala prema njemu i krenula da bunca brzinom svetlosti: „Šta, kog đavola, šta si to uradio, što si to uradio? Šta je to bilo, šta je to trebalo da znači, šta? Rekla sam ti da to ne radiš, rekla sam ti jednom, rekla sam ti sto puta!! REKLA. SAM. TI!!!“ 

Sada više niko nije trenirao i svi su zbunjeno gledali u nju. I Filip ju je zbunjeno gledao i iskoračio ka njoj. Ana se povukla korak unazad i ponovo počela da viče na njega.  

„Šta se ovde dešava?!“, trener je podviknuo i opet je nastala nelagodna tišina.  

„Poljubio me je“, Ana je brzo izgovorila, ne želeći da dozvoli svojim mislima i strahu da je blokiraju.  

„Gde te je poljubio?“, trener je upitao, sad gledajući u Filipa.  

„U obraz“, Ana je odgovorila i potrudila se da ne zaplače.  

„Dobro, i? Šta je tu toliki problem?“  

Posle te trenerove rečenice, Ana nije mogla da veruje da joj sluh još uvek funkcioniše. S nevericom je pogledala prvo u trenera, a onda i u Filipa, koji joj se u tom trenutku podsmehnuo. Bes ju je napokon preplavio i ona je, brzinom pantera, odalamila Filipa po vilici. Kad je pao, još mu je za nauk uradila najbolniju polugu koju je znala.  

Drugi učenici su se tada umešali i silom ih odvojili pre nego što mu je polomila ruku. Kad joj se Filip izmigoljio, ona ga je još jednom opsovala i brzim korakom izašla iz sale i iz kluba. 

* 

„Da li se stvarno desilo ono što kažu?“, Milan ju je zabrinuto upitao.  

„Da, jeste. Filip me je seksualno uznemiravao na razne načine, dok mi već nije bilo dosta, pa sam ga isprašila. A zbog neprimerene reakcije trenera odlučila sam da napustim klub. Ako si tako nešto čuo, onda je to istina i to se desilo. Ali nekako ne verujem da si čuo takav sled događaja. Mora da je on izmislio neku drugu priču koja totalno nema veze sa stvarnošću?“ 

Po načinu na koji je Milan delovao posramljeno i krivo, bila je sigurna da je on čuo drugu verziju događaja. Posle nekoliko minuta tišine tiho je priznao: „Ja sam čuo drugačije.“  

Ana je prekrstila ruke i prostrelila ga pogledom. „I kome više veruješ? Njemu ili meni?“ 

Prvo je delovao izgubljeno, ali onda je stegnuo zube i podigao pogled. „Više verujem tebi. Ne bi izmislila ovako nešto da bi skrenula pažnju, ili štagod…. U to sam siguran“, izgovorio je, a onda joj je ispružio ruku kao podršku. Gledala je u njegovu ruku nekoliko trenutaka, a onda ju je čvrsto stegla potvrđujući njihovo prijateljstvo. „Izvini što nikad nisam primetio da te je neprimereno dodirivao. Kad je preterivao sa seksualnim šalama, pokušao sam da ga zaustavim, ali to nije bilo dovoljno…“ 

„Ne brini, Milane, opraštam ti. On je to radio planski i suptilno. A ja ti nikad nisam ništa rekla, tako da nisi ni mogao znati.“  

Milan je nastavio: „Da li da se i ja ispišem iz kluba?“ 

Ana je slegla ramenima i iskreno mu rekla: „Kako god hoćeš. Mogu da razumem da ne želiš da menjaš klub. Samo budi svestan kakvi se sve ljudi nalaze u njemu.“  

Milan je na to klimnuo glavom i delovao zamišljeno. „Razmisliću još o tome, pa ću doneti konačnu odluku uskoro. Inače, kako si ti?“ 

„Ja? Dobro sam, koliko mogu biti. Ti? Kako si ti?“ 

„Hteo sam da te pitam da li ćeš zbog ove situacije prestati da treniraš?“ 

Ana nije bila sigurna kako najpre da odgovori. „Da, jedno vreme neću da idem na treninge, pogotovo ne u naš stari klub. Ali ako me pitaš da li ću potpuno prestati da treniram, odgovor je ne. Održavaću formu i nastaviću da treniram, samo posle jednog dužeg vremenskog perioda i negde drugde. Zavolela sam ovaj sport i neću dozvoliti da me iko odbije od njega.“ 

Milan je na njen odgovor samo klimnuo glavom i čvrsto joj stegao ruku kako bi joj dao do znanja da će joj biti podrška. Ana je osetila veliko olakšanje, i napokon dopustila suzama da joj se sliju niz lice.