Grimiznocrvena

Vrtoglavica. Trgni se. Mučnina. Trgni se. Davim se. Trgni se.  

Odeća je razbacana po podu kupatila. Zatvaram oči, osećajući svaku kap hladne vode koja mi lije niz lice i telo. Umorna sam od neprekidnog trljanja kože sunđerom, dok očajnički pokušavam da sperem ovaj osećaj srama sa sebe. Moje telo više nije moje, postalo je tuđe. Ukradeno je. Sedim na hladnom dnu kade. Jecaji su tihi, prigušeni, a suze su presušile. Tragovi ruku, samo meni vidljivi, poput crvenih pečata, zauvek su me obeležili. Vreme se rasteže, svaki trenutak deluje kao večnost. Čujem samo neprestano šuštanje vode. Svaka kap koja mi udara u kožu podseća me na njegov dodir, na težinu tih ruku. Vraćam film unazad, iznova i iznova, i gušim se. Tražim znakove koje sam možda propustila. Možda je sve u mojoj glavi. Umišljaš. Ne mogu da se oslobodim ovog osećaja. Svaki deo mene je uprljan, i svaka misao iskrivljena. Grube ruke koje prelaze preko mojih otkrivenih ramena, a ja potpuno nema. Želela sam da vrištim, da pobegnem, da nestanem. Ali nisi. Nisam. „Prepusti se“, govorio je. „Tako si lepa“, šaputao mi je žmureći dok je koristio moju ruku da se zadovolji. Prestani. Molim te, prestani. Žmureći, ja sam pokušavala sebi da skrenem misli dok je dovodio sebe do vrhunca. 

Osećam kako me obuzima tuga, kako me davi. Borim se da se setim ko sam bila pre svega ovoga. Borim se da povratim deo sebe koji je nestao u trenu. Žmureći, pokušavam da zamislim platno ispred sebe, belo, prazno i čisto. Pokušavam da zamislim boje koje bi mogle da mi donesu mir, a u misli mi nadolazi samo grimiznocrvena, krvava i nemirna boja pečata kojima sam prekrivena. Možda je upravo to rešenje ‒ umetnost. Kada sam čitala knjigu Frida Kalo i boje života, prvi put sam videla da se neko na taj način nosi sa bolom i tugom kroz slikanje. Možda bih mogla i ja da pokušam da naslikam nešto.  

Želim da slikam. Javlja se potreba da potezima četkice obrišem deo bola, da svakom bojom unesem bar neki tračak svetla, da probijem crni oblak koji se navio nada mnom. Frida. Želim biti Frida. Ona, koja je svaki svoj bol, svaku muku i patnju iz sebe izvukla i prenela na platno. Boje i četkice bi mi postale oruđe za isceljenje. Ha. Isceljenje. Zbog čega? Vraćam film u svojoj glavi ‒ možda sam zaslužila ovo. Možda sam upravo ja razlog zbog kog se ovo dogodilo. Svaka reč, razgovor i pogled ‒ sve je pod senkom tog jednog događaja. Tražim momenat koji bi mogao da objasni zašto se ovo desilo. Preispitujem sva svoja osećanja. Sumnjam u svako svoje sećanje. Kriva sam. Možda da sam bila malo jasnija, odlučnija, možda… Šta da sam nešto drugo nosila tog dana, da li bi bilo drugačije? Možda je i bilo drugačije, a ja preuveličavam? Ne, nije tako. Nisam luda. Nije u mojoj glavi. Šta bi bi drugi ljudi mislili, da znaju? Da li bi me osuđivali? Da li bi možda razumeli? Ne, nikako. I ne pomišljaj na to.  

A kada i poželim da budem stara ja, anksioznost me parališe, kao neki, sada već stalni saputnik. Ne mogu nikome da govorim o ovome. Potreban mi je beg. Platno. Da. Na platnu bih mogla da izrazim sve ono što ne mogu da izgovorim. 

* 

Nije lako. Boje i četkice deluju mi potpuno strano ‒ kao da me neprijateljski posmatraju sa stola. Dani prolaze i prolaze, a ja tek povremeno uzmem četkicu u ruke i povlačim nesigurne poteze. Ne možeš ti to. Gledaj me. Boje se stapaju u haotičnu masu ispred mene, a potezi su nespretni. Ali kao da se u meni nešto ipak malo promenilo. Gledam ispred sebe tamni, olujni pejzaž. Gledam taj prizor ispred sebe, tu unutrašnju buru dok najsitniji delić bola iz mene nalazi svoje mesto na platnu. Nastaviću. Možda slikanje neće odneti moje ružno sećanje, ali možda, samo možda, odnese ovaj osećaj otuđenosti od same sebe. 

* 

Držim četkicu, a ruka mi leti po platnu. Moja prva slika ‒ haotična kao ja. Boje se slivaju i mešaju, baš kao i moja osećanja. Nešto se u meni promenilo. Sa svakom linijom, svakom bojom koju nanesem kao da se vraća delić stare mene. Upravo ta grimiznocrvena koja mi je dolazila u misli pomogla je da crvene pečate, samo meni vidljive, sa svog tela prebacim na platno i shvatim da nisam ja ta. Nisam ja ta koja je ovo izazvala. Postalo mi je jasno da nisam ja ta koja na svojim leđima treba da nosi teret krivice. Krivica pripada samo njemu ‒ nasilniku. Ovo možda nikada neće biti remek-delo, niti ću ja biti velika slikarka poput Fride Kalo, ali ovo delo će biti put ka mojoj slobodi. Videla sam snagu koja isijava iz slike, amaterske i samo meni razumljive. To je bila snaga koju mi je dala Frida, ali i oslobođenje koje sam sama sebi stvorila.