Bela košulja

Marija Stamenić sedi u kancelariji, na trećem spratu, u zgradi firme.  

Zakopčava još jedno dugme na beloj košulji koju nosi, kao da nešto naslućuje. 

Dokono kucka po tastaturi, žvaće žvaku i proverava telefon i koliko je sati, čekajući 15.00 i pauzu za ručak. Stiže joj poruka od Ane, njene najbolje drugarice, u kojoj ona piše o nečemu što joj se desilo na poslu i o čemu mora da joj priča kada se nađu na kafi u subotu.  

Subota. A danas je tek ponedeljak. Nadam se da će mi nedelja brzo proći. Tok misli joj prekida šef koji ulazi u njenu kancelariju.  

Isprva je zbunjena njegovim dolaskom, ali nakon što primeti da je stao tik iznad nje i da je ne gleda u oči već u belu košulju, koju zahteva od radnica da je nose, postaje joj jasno; na kraju krajeva, navikla se na ovo. Navikla se, zar ne ? 

Marija ustaje, pravi se da mora da otvori prozor, sve samo da ne ostane u sedećem položaju i u neprijatnoj i zastrašujućoj situaciji. 

Njen šef je čovek od četrdesetak godina, oniži i proćelav; ona zna da nije prva kojoj se ovo dešava, a sigurno ni poslednja; priča se o njemu po kancelarijama, a žene ga ne prijavljuju da ne bi izgubile posao. 

„Dobar dan, koleginice“, pozdravlja je šef. ,,Samo proveravam kako napredujete“, nastavlja. 

„A, ma dobro je“, nervozno odgovara Marija, „znate vi mene“. 

On joj se približava i opet gleda u njenu košulju. „Pa“, nastavlja on, ,,ako vam nešto bude zatrebalo, znate gde možete da me nađete.“ 

Marija se naglo povlači unazad i odgovara: „Naravno, hvala“. 

Šef izlazi a ona pokušava da ujednači disanje. 

Kada će ovo prestati ?, pita se. 

Pauza za ručak dolazi i prolazi; radni dan se završava. 

Marija izlazi iz zgrade, već umorna i pospana, razmišljajući o svom toplom krevetu i velikoj šolji čaja koju će popiti pred spavanje. 

Dok hoda ka autobuskoj stanici, odgovara Ani na poruku; pomeraju izlazak za petak, kada Marija završi s poslom i radnom nedeljom. 

Marija rasejano ulazi u autobus i seda na prvo slobodno mesto, ne gledajući pored koga.  

Dok piše poruku, oseća neko komešanje do sebe. Utom diže pogled koji se sreće sa očima muškarca, na prvi pogled naočitog. 

Ima duboke plave oči, kratku tamnu kosu i obučen je u crno. Mariji pogled pada na njegovo krilo, gde je stavio ruku. Odmah joj je jasno kuda ovo vodi i u trenutku pomisli da bi mogla da promeni mesto, ali je autobus već krenuo.  

Pokušava da se što više pomeri na kraj sedišta i nastavlja da gleda u telefon, nadajući se da joj se čovek neće obratiti. 

Prvih nekoliko minuta sve protiče normalno, dok ne oseti pritisak uz nogu i oseti njegovu butinu koja se pripija uz njenu. Podiže pogled ka njemu, nadajući se da će moći očima da mu dâ do znanja da prestane, ali on gleda u daljinu, praveći se da se ništa ne dešava. 

Marija prekršta noge i time se oslobađa neprijatnog pritiska, ali potom oseća njegovu ruku uz svoju. 

Već počinje da joj biva neprijatno i izleće joj: „Ne želim da me dodiruješ, tako da bih te zamolila da prestaneš“. Čovek diže pogled ka njoj, deluje zbunjeno. 

On više ne progovara i sklanja ruku, a njoj je lakše jer se približava stanica na kojoj treba da izađe; već razmišlja o tome kako jedva čeka da se istušira kod kuće i spere sa sebe neželjene dodire i poglede. 

Autobus se približava stajalištu a ona odjednom čuje prigušene zvukove pored sebe; ne želi ni da pogleda jer već zna šta se dešava, zna gde je ovom čoveku ruka, zna šta radi i njoj je toliko muka, toliko ju je strah, toliko je zgađena i uplašena da naglo ustaje i hvata se za šipku klateći se dok autobus ne stane. 

Istrčavši na ulicu, Marija hvata dah i žuri kući; čuje da ljudi oko nje izlaze iz buseva i biva joj lakše što zna da nije sama. 

Užurbanim korakom kreće ka zgradi. 

Iza sebe čuje korake, ali i ne razmišlja o njima dok ne čuje: „Da ne znate koliko je sati?“, na šta se okreće ka glasu i dah joj zastaje u grlu. To je čovek iz autobusa. To je on.  

Marija nastavlja da hoda unazad istovremeno mu govoreći kako ne zna, telefon joj je prazan, zaista ne zna koliko je sati, stvarno ne zna. Reči joj se stapaju jedna u drugu, toliko je uplašena da ne zna šta da radi. 

Čovek joj polako prilazi i ona zna šta će pokušati. Zna, ali je od straha paralisana. Ne može da se pomeri, ne može da govori, ne može da vrišti, ne može da mu se odupre. Ne može.  

Ulica je mračna, ali ona je nadomak zgrade; ako bi samo potrčala, pobegla bi od njega, ušla u ulaz i zaključala vrata. Ali ne može. Noge kao da su joj odsečene i plaši se da će, ako napravi samo jedan korak, pasti. 

Čovek joj prilazi i grubo je gura u ulaz. Njen ulaz, njenu zgradu, pored njenog prezimena na poštanskom sandučetu. 

Svetlo je isključeno, ali Marija svakako ne vidi ništa od straha. I od suza. Vid joj je zamagljen. 

Muškarac je pribija uza zid i pripija se uz nju toliko jako da je boli. Kreće da joj skida kaiš, otkopčava pantalone i i steže je tako jako da ona jaukne od bola. 

Dok joj otkopčava dugmiće na košulji ona počinje da mu se odupire, da se brani, da ga udara, gura i grebe. 

Čovek i dalje ne progovara već pokušava se odbrani; dok su mu ruke zauzete njenim, Marija uspeva da ga šutne u međunožje, na šta se on savija i jauče, a ona tu priliku koristi da potrči uza stepenice i drhtavim rukama jedva otključa vrata stana; ulazeći unutra zalupi vratima i zaključa ih. 

Narednih nekoliko dana ostaje kod kuće. Ne može da ustane iz kreveta.  

Ne jede, ne vodi računa o sebi, jedva ide do toaleta. Ne ide na posao. Ne javlja se nikome. 

Sem Ani. Javlja se Ani i priča joj šta se dogodilo. 

Ana kaže da se to dešava. Da preteruje i da će proći. 

Marija joj prekida vezu usred rečenice i isključuje telefon. 

Gleda u belu košulju zakačenu na ofingeru pored kreveta. 

Bela košulja. 

Možda je previše uska. Da je obukla nešto drugo možda se ovo ne bi desilo.