Boys will be boys

Staša je sedela u busu na putu ka kući, nije ni primetila da je maltene stigla od misli koje su joj se rojile po glavi: „Zar je moguće da niko ne vidi koliko je sve to pogrešno, da li sam luda ili me prave ludom, možda sam preosetljiva?“ 

Staša je peti razred osnovne škole, nikada nije bila neka učenica već je, kako kaže, „zlatna sredina“, ali iako je veoma mlada ima jasne stavove, razmišlja i pokušava da prevlada unutrašnje borbe. Uvek ju je pogađala nepravda bilo koje vrste, tako da se nikad ne libi da se glasno suprotstavi bilo kome. Pa tako i sada nije mogla a da se ne zapita „kako celo njeno odeljenje i nastavnici ovo opravdavaju na tako glup način“. 

Sve je počelo neki bi rekli bezazleno, pubertetski, ali se dešavalo njenoj drugarici Emi. 

Ema je lepa i pristojna devojka krupnih kestenjastih očiju i širokog osmeha koji krase perfektno beli zubi. Uvek se isticala znanjem, ocenama i lepim ponašanjem. Ali pored toga isticala se svojom građom jer se razvijala brže od ostalih devojčica iz odeljenja. Već se primećivalo da postaje popunjenija, obline su joj postajale izraženije, za razliku od sitne Staše koja se u tom trenutku isticala jedino brbljivošću. 

U odeljenju nerazvijenih devojčica kada se istakneš tako nečim privlačiš i drugačiju vrstu pažnje, posebno dečaka koji polako postaju opterećeni ženskim oblinama. Ali nije bilo toliko zabrinjavajuće to što dečaci primećuju ono što su već svi primećivali početkom pubertetskih dana. Bez obzira na to što su joj pojedine devojčice u odeljenju zavidele zbog sve te pažnje dečaka, nisu bile svesne tereta koji malo raniji razvoj nosi sa sobom. Odjednom su dečaci iz odeljenja postali posebno zainteresovani za to da prate šta Ema piše na tabli kada izađe da rešava zadatke. Njihova pažnja se prelila u komentare i sitna dobacivanja na račun Eminih oblina. Staša se trudila da bude gluva i nema na takve komentare, uhvativši sebe kako u tom trenutku misli „ma, to su dečaci…“ Ali ne, to nije opravdanje za sve što će kasnije uslediti. 

 Situacija je kulminirala kada je drug iz odeljenja iz šale udario Emu po zadnjici. Bio je to Pavle, dečak koji je morao da bude „najhrabriji i najzanimljiviji od svih“. Njihova hrabrost je za Stašu bila velika glupost, bezobrazluk i besmisao.  

Poznata po svojoj brbljivosti i zaštitničkom stavu prema drugarici, odmah je reagovala. Skočila je kao oparena u njenu odbranu. Reči su same navirale, od osude do predavanja o ponašanju i pitanja kako se usuđuje, a onda je glas polako počeo da joj podrhtava jer je shvatila da je u svemu tome sama. Sve što je videla bio je Pavlov podsmeh i ignorisanje, a onda i preki pogledi ostalih, osuđujući podsmeh i šaputanje između devojčica iz poslednje klupe. Ućutala je i istrčala iz učionice. Imala je osećaj da će se rasplakati od neprijatnosti koju je osetila na sopstvenoj koži. Knedla joj je stajala u grlu danima, ni sama više nije bila sigurna u ispravnost svog stava, u svoj postupak, ponašanje. Da li je burno reagovala? Da li je trebalo da reaguje? Možda je preterala… Umesto da komentarišu Pavlovo neprimereno ponašanje, drugari su komentarisali nju. Nije više brbljivica, postala je „kraljica drame“. A Staša je znala ono što oni nisu: gde je jedna situacija, tu je i druga. Ali i najhrabriji zaćute kada osete da su sami u nekoj borbi. Tako je i ona. Nekoliko dana je bilo mirno, ali to nije potrajalo. Počela su upadanja u ženske svlačionice što je, naravno, bilo izuzetno smešno barem muškom delu odeljenja. Ali čak i devojčicama. Staša je počela da se presvlači u ve-ceu, jer je i dalje nisu podržavali. Onda su počela začikavanja, podbadanja, i na tapetu nije bila samo Ema, nego i ona. Ako su Emi dobacivali zbog oblina, Staši su dobacivali zbog nedostatka oblina i sitne građe. Postala je „daska“. To je nije preterano pogađalo, više ju je bolela činjenica da niko u maltertiranju pojedinih devojčica ne vidi ništa loše. Mislila je da će možda makar nastavnici reagovati kada vide ta upadanja po svlačionicama, slučajno čuju dobacivanja ili njene rasprave sa dečacima, ali ne. Njima to nije bilo ništa ozbiljno i strašno. Po njihovim komentarima u stilu „ma, to su dečaci“ sve je bilo jasno. Razmišljala je da se obrati nastavnicima direktno i objasni situaciju, ispriča ono što se sve dešava mesecima, ali nije želela još jedan nadimak, „tužibaba“. 

S vremenom dečacima više nije bilo zanimljivo, kad se s njom ne bi svađali izbegavali su je kao i pojedine devojčice. 

Kad je zazvonilo zvono koje je najavilo letnji raspust, Staša je s gorčinom u ustima i teškim osećajem u grudima pomislila „napokon malo mira“.