Čaj za dve

Koračajući po neugaženom snegu, svim silama sam se trudila da gledam u šarene izloge i razmišljam o praznicima za kojima kukam otkad sam se vratila s mora. Trudeći se da, prema preporukama raznih internet gurua, budem prisutna ovde i sad, osetila sam kako užurbano proklizavam trgom u centru grada. Uvek žurim kada sam nervozna.

Šta sada hoće od mene? Zar nije jasno rekla da joj ovakvi prijatelji nisu potrebni? Zašto sam uopšte pristala da se, posle toliko vremena, vidim sa njom?

„Da neće možda da joj budem kuma?“ pomislih izrevoltirano i pomalo ironično.

Na drvene tezgice sa medenjacima gotovo da nisam obratila pažnju. Tek me je miris kuvanog vina sa cimetom na trenutak vratio na željeni misaoni tok.

Na vratima kafića, u kom smo ranije stalno sedele, našla sam se desetak minuta pre dogovorenog vremena. S vrata zapazih da se ništa nije promenilo – blago prigušeno svetlo, vatra u kaminu, enterijer sav u drvetu i evergrin hitovi tiho u pozadini. I velika jelka. Ukrašena belim i srebrnim kuglama i morem lampica. Staklenim figuricama sa plišanim detaljima. Sve na zelenoj jelci bilo je u tonovima zime.

„Sigurno će kasniti, ako uopšte dođe“, nastavio se moj unutrašnji monolog. Zarekla sam se sebi da je neću čekati duže od petnaest minuta. Taman toliko da popijem čaj.

„Našla od mene da pravi budalu“, promrmljala sam sebi u bradu. Trgoh se kada sam čula svoj glas. Srećom, nije bilo nikog ko bi me zagledao dok pričam sama sa sobom.

Dim koji se izvijao iznad čaja od nane mešao se sa dimom cigarete, a kao kroz dim navirala su i moja sećanja. Kada sam prvi put srela Teodoru, krajem osnovne ili početkom srednje škole u grupi zajedničkih prijatelja, pomislila sam: „Bože, koliko je lepa!“ Simetrično i čisto lice, krupne plave oči i duge trepavice, uvek blago podignute glave i širokog osmeha. Nekad mi se činilo da se celim bićem smeje. Valjda je zato lako sklapala prijateljstva. Umela je da učini da se osećaš privilegovano jer se nalaziš u njenom društvu. Sećam se kao danas – tih godina sam se često pitala da li je sa mnom sve u redu. Možda je Tea u pravu. Možda u svakom čoveku živi iskra dobrote. Možda bi trebalo manje da analiziram ljude oko sebe i verujem im bezrezervno. Znala sam da na nju uvek mogu da računam. Ta nikada ne bi mrava zgazila, a kamoli povredila bilo čija osećanja.

Večito je pravdala tuđe greške. Čak i kada joj drugi učine zlo, smišljala je kojekakve izgovore za njih. Puna usta praznih reči – o tome kako svakome može da se desi da pogreši, kako smo ljudi od krvi i mesa, kako je sposobnost praštanja najveća ljudska vrlina. Jeste ona praštala. Kiselog osmeha i oborenog pogleda, često je govorila kako je sve u redu. Uistinu, nisu to bile neke tragične stvari, iako bih više volela da je s vremena na vreme jasno davala do znanja šta joj smeta. Na pola puta između njene naivnosti i moje analitičnosti, koje su živele u čudnoj vrsti simbioze, našao se Marko.

„Kreten“, izgovorila sam malo glasnije, paleći drugu cigaru, ovoga puta svesna da nema ko da me čuje. Sama pomisao na Marka izaziva mi alergijsku reakciju, iako su svi tvrdili kako je okej momak.

Od samog početka njihove veze nisam se osećala lagodno u njegovom prisustvu. Ubeđivala sam sebe da preterujem. Jeste njegova pojava ponekad napadna, ali nema realnog razloga da me toliko iritira. Sećam se dana kada nas je upoznala. Od „drago mi je“ nije prestao da priča o sebi. Kroz sat vremena, čini mi se da sam znala sve o njegovom životu. Jedinac, otac sudija, majka domaćica, spratna kuća u ulici nadomak centra grada, najviše vremena provodi u stanu koji se nalazi u novom kompleksu. Višak informacija dopunio je pričom kako je krenuo očevim stopama. Trenutno je na trećoj godini prava. Rimsko je položio iz prve, ali sa sedmicom. Mogao je da poništi, ali nije hteo; zna da ga mrzi profesor, koji je, inače, tatin kolega sa fakulteta i koji je „ceo život ljubomoran na ćaleta“. Najteže su mi, ipak, padali njegovi stavovi o ženama. Kosa bi mi se podigla svaki put kada spomene kako je žena stub porodice i kako joj je mesto kod kuće. Ne moram ni da objašnjavam da sve to govori jer „strašno poštuje žene”.

Dosta je pričao o muzici i popularnoj kulturi. Tačnije, kritikovao je „propagandu koja se plasira“, a koja „narušava tradicionalne i porodične vrednosti“. Sve može da razume, ili barem tako tvrdi, ali pod njegovim krovom važe druga pravila.

Po završetku monologa je otišao, navodno da se vidi sa drugarom.

„Šta kažeš, kako ti se čini?“ iznenadila me je brzina kojom je ispalila pitanje za koje sam znala da sledi. Gestikuliram očima na Marka, koji još nije ni izašao iz kafića. Teodora prekri lice rukama i isprati Marka pogledom.

„Iiiiii?“ bila je nestrpljiva. Nisam imala više izgovora da ignorišem njeno pitanje.

„Pa dobro, deluje kao okej momak. Ako si ti srećna sa njim, nema tu šta da se komentariše“, izgovorila sam reči na koje ni tada nisam bila ponosna.

„Ne deluješ mi oduševljeno“, reče Tea, ovog puta bez entuzijazma.

„Pa šta znam, tek sam ga upoznala, rano je za procene. Kažem ti, najvažnije da si srećna sa njim“, pokušavala sam obe da nas slažem, bezuspešno. Sa lica je pročitala da me Marko nije oduševio. Ja sa njenog – da joj nije pravo zbog toga. Nikada ranije nije bilo potrebe da komuniciramo na ovaj način, uvek smo o svemu pričale direktno. Izbegavajući produbljivanje teme za koju nisam bila spremna, upitam je za predmete na fakultetu, s obzirom da smo u tom momentu tek započele prvu godinu. Razgovor je, na obostrano zadovoljstvo, uspešno usmeren na drugu stranu.

Narednih nekoliko meseci, pri svakom susretu sa Teodorom slušala sam hvalospeve o Marku. Njena zanesenost i zaljubljenost nisu jenjavale. S jednakim žarom pričala je o njegovim roditeljima, prijateljima, njihovom odnosu. Rekoh tada sebi da neću više donositi ishitrene zaključke. Možda je Marko stvarno okej, možda je pravi problem u meni. Teodora je očigledno srećna kraj njega. Možda njegovo ponašanje njoj jednostavno ne smeta. Na kraju krajeva, ko sam ja da o tome sudim? Osećala sam se loše zbog svojih predrasuda, no, ne rekoh tada Tei ništa. Znala sam da se nećemo videti duže vreme.

U pauzama između učenja i polaganja ispita, smišljala sam kako da se izvinim za svoju prvobitnu reakciju na Marka. Čvrsto sam rešila da budem u miru sa Markovim prisustvom i da ga konačno prihvatim kao dečka svoje najbolje drugarice. Ako je on dobar prema njoj, nema razloga da budem toliko zaštitnički nastrojena, zar ne?

Vreme je, u međuvremenu, stajalo i letelo istovremeno. Uz gutljaj toplog čaja razmišljala sam o svim upotrebama vremena u pređašnjoj rečenici. Vreme, u međuvremenu, istovremeno. U to doba, konfuzija u mojoj glavi bila je višestruko gora od konfuzije u spornoj rečenici. Pokušavajući da ispolažem sve što sam planirala, delovalo je kao da imam premalo vremena i da mi dani nestaju svakim treptajem. S druge strane, iščekujući susret sa Teodorom, činilo mi se kao da se februar nikada neće okončati.

Poslednjeg vikenda u februaru konačno smo se našle. Čekala sam je dvadesetak minuta, po običaju. Taman toliko mi je bilo potrebno da smislim kako da započnem temu o Marku i njoj.

Još na vratima, učini mi se kako Teodora izgleda drugačije. Umorno i otečeno, pomalo sivo u licu. Odeća koju je nosila tog dana nije joj pristajala. Sve je delovalo veliko na njoj. Čak i Sport Billy torba u kojoj smo razmenjivale garderobu za izlazak. Činilo mi se da bi mogla cela u nju da se sklupča.

Jedino je osmeh ostao isti.

Zabrinutost je splašnjavala svakim njenim korakom. Delovala je srećno. Čudno, ali srećno. Ne dade mi ipak mira vrag, odmah je upitam šta je radila na sebi.

„Skinula sam sedam kila za samo četiri nedelje!“ reče gotovo identičnim tonom kao voditeljka TV reklama za skupe sprave za vežbanje i planove ishrane. Teodora je uvek bila normalne građe, nit mršava, nit gojazna, nije mi bilo jasno odakle ovo dolazi. „Kada sam počela, cilj je bio da skinem četiri–pet, prevazišla sam samu sebe“, nastavila je, ne osvrćući se ovoga puta na šok na mome licu. „Malo sam umorna i često me boli glava, ali Marko kaže da mi super stoji.“

„Marko kaže?“ pomislim u sebi.

„On mi je stvarno velika podrška u svemu. Nekada se osećam kao da me jedino on razume. Pored tebe, naravno“, odgovor na moje pitanje došao je sam od sebe. „Zapravo, još ste mi samo vas dvoje i ostali.“

„Kako to misliš?“ izgovorim ovog puta naglas, zabrinuto i bez razmišljanja.

„Posvađala sam se sa svojima. I to baš gadno“, rekla je značajno ozbiljnijim tonom.

„O čemu to pričaš, Teodora? Tvoja porodica je najskladnija koju poznajem. Šta je moglo toliko strašno da se dogodi, da ne možete da rešite stvari razgovorom?“ trtljala sam brzo. Uvek brzam kad se unervozim.

„Ništa nisam položila u januaru i februaru. Rešila sam da se posvetim sebi i svom izgledu. Zbog ove dijete sam dosta spavala, nisam mogla da se skoncentrišem na učenje“, pričala je kao da je sve što govori u potpunosti normalno. „Moji su stalno nešto smarali. Te uči, te jedi, te pokvarićeš krvnu sliku, urušavaš svoje zdravlje… Svaki dan su me davili glupostima. Kad mi je pala roletna jedan dan, svašta sam im rekla“, nastavila je pomalo zagonetno.

Teodora, dijeta i roletna? U odrazu prozora u našoj blizini ugledala sam svoj zaprepašćen lik i siluetu osobe koju ne poznajem. Milion misli se rojilo dok je Teodora opisivala detalje sukoba sa roditeljima.

„Sreća pa mi je Marko podrška u svemu. Čak je ponudio da počnem da radim u klubu njegovog druga, da ne moram ništa da tražim od svojih. Jeste da se radi u noćnim smenama od četvrtka do nedelje, ali je pristojna satnica i uvek imaš bakšiš.“

„Marko?!“ izgovorila sam, osećajući nalet besa i gorčine.

„Da, ne znam kako bih prošla kroz sve ovo bez njega. Motiviše me za mnoge stvari koje me usrećuju. Eto na primer za dijetu. Da nismo oko dočeka pričali o planovima za sledeću godinu, verovatno nikada ne bih ni počela, a kamoli tako brzo postigla rezultate.

Sa zanosom je govorila o drugim vidovima Markove „podrške“.

„Uopšte me ne osuđuje zbog tih nepoloženih ispita, iako je on većinu svojih ispolagao. Kaže da je razumljivo da žene imaju druge prioritete. Na kraju krajeva – muškarci su tu pod većim pritiskom, kao budući hranitelji porodice.

Količina gluposti koju je izgovarala me je izbezumljivala.

„On se svakako zalaže za to da muškarac treba da radi, a žena da uživa. Kao njegova mama Jelena. Da vidiš samo kako žena izgleda u tim godinama!“ govorila je sa oduševljenjem „Inače, gledam da održavam blizak odnos sa njegovom mamom. Marko kaže da je ona ideal žene za njega. Negovana, nasmejana i uvek kod kuće. Kaže da je prekinula kontakt sa svim prijateljima i članovima porodice, samo da bi ostala sa Markovim tatom. Eto šta ti je ljubav! Skroz je prijatna i nikada ne ulazi u konflikte. Nije od onih dosadnih žena koje večito nešto zvocaju. Uopšte ne komentariše negativne stvari i uvek se blago smeje. Reče mi jednom prilikom da Marko dosta liči na svog oca…“

„Teodora…“

„… kog nisam imala prilike da upoznam zbog njegovih poslovnih obaveza. Markova mama je izuzetna žena, ne sumnjam da je i tata takav. Ipak su oni ljudi koji…“

„Teodora, molim te prestani!“ izgovorila sam neumesno glasno. Gledala me je iznenađeno, kao da nije očekivala da ću prekinuti lanac suludih priča. „Šta nije u redu sa tobom? Čuješ li sebe? O čemu ti pričaš? Uspela si da upropastiš svoj život za mesec dana!“

Odmah po izgovaranju ovih reči shvatim da je trebalo taktičnije da pristupim. Na ovaj način sigurno neću uspeti da doprem do nje. Jezik mi, nažalost, ipak bi brži od pameti.

„Lepo mi je Marko rekao“, rekla je plačljivim tonom.

„Šta ti je lepo rekao?! Vidiš da te vuče za nos kao budalu“, rekoh u afektu, ne uspevši da obuzdam svoju reakciju.

„Da mi nisi iskren prijatelj. Da si ljubomorna na moje uspehe. Da ti smeta što smo nas dvoje tako srećni“, zvučala je kao da je učila tekst napamet.

„Teodora…“ izgovorih tiše: „Da li stvarno veruješ u to što govoriš?“

Pokolebala se na tren. Minut kasnije, pokupila je sve stvari i otišla bez reči.

U danima koji su usledili, svim silama sam se trudila da je dobijem. Iste večeri kada smo se rastale, bila sam blokirana na svim kanalima. Čini mi se čak i na mejlu. Uzaludni su bili pokušaji da dođem do nje preko njenih roditelja. Očajni ljudi više ni sami nisu pronalazili način da ih sasluša. Zajedničke prijatelje više nismo imale. Svi kažu kako se drastično promenila otkad je s Markom.

U očekivanom naletu tuge, bacim pogled na sat – pola osam. Rekla sam da neću čekati ovoliko. Zapalim još jednu cigaru, u nadi da će se ipak pojaviti. Ako sam čekala više od godinu dana, mogu barem još deset minuta.