Ćutanje je zlato

Mušica je letela iznad njene glave. Promatrao sam kako se histerično kreće. Baš simbolično; tako me je podsećala na nju. Nasmejao sam se na tu pomisao. Ona nikad ne prestaje da priča, toliko da sam počeo da filtriram njen glas. Stalno me zapitkuje i zahteva nešto od mene. Jesam li oprao sudove? Da li sam složio veš? Mogu li da izvadim piletinu iz frižidera da se odledi, da napravim salatu? Ne interesuju me sudovi i veš, to je ionako njen posao, ali svakako neću to da joj kažem. Nije moje da se bavim tim stvarima. Sama će sve uraditi samo ako dovoljno dugo budem ćutao i klimao glavom. Dogovoriće se sama sa sobom. Uskoro počinje derbi. Partizan protiv Zvezde. Nadam se da će da me do tada ostaviti na miru.

„Jovane šta ćemo sutra za ručak, šta ti se jede?“

Evo je opet, nakon što smo rešili da li da pere crni ili beli veš, sad me smara sa ručkom

„Svejedno mi je“, odgovaram.

„Možeš li, molim te, da učestvuješ ponekad? Osećam se kao da sam sama u ovome. Umorna sam od svega.“

„Stalno ti nešto smeta. Sama si birala ovakav život. Ćuti sad, gledam utakmicu!“

Kada se utakmica završila, odmah me je zaskočila i krenula da drami, kao da je smak sveta.

„Ne osećam se dobro, pašću u depresiju. Treba mi da me čuješ i vidiš. Loša nam je komunikacija u vezi i to me ubija. Tako smo blizu, a tako daleko.“

„Kakva bre depresija, samo ti je dosadno. Izađi negde sa drugaricama, idi zabavi se malo.“

„Kasno je. Spava mi se. Sutra ćemo razgovarati.“

Okrenuo sam se na svoju stranu kreveta. Mislim da sam je čuo kako plače, ali nisam hteo da pričam do tri ujutru o glupostima. Rano ću otići u teretanu, pa na posao i sve će to biti dobro. Kao da će se išta rešiti razgovorom, samo produbljujemo temu koja uopšte nije važna. Možda je u PMS-u. Ume da bude baš naporna kad joj podivljaju hormoni. Nije ona toliko loša, samo ponekad ima te periode ludila. Hoće da menja svet. Na kraju se ćutanje najviše isplati. Posvađa se sama sa sobom, pa se sutradan izvinjava, a ja joj uvek oprostim jer je volim.

Taman što sam zapao u prvi san, prenula me je i rekla da raskida sa mnom. Digla mi je pritisak na dvesta. Zar ne može da sačeka do ujutru da izdrami?

„Jovane, raskidamo. Ne mogu više ovako.“

„Nemoj da pričaš gluposti. Otkud ti sad to? Sutra ćemo razgovarati.“

Ništa mi nije odgovorila. Brzo je zaspala na svojoj šampanjac svilenoj jastučnici koja pomaže protiv bora. Naručila ju je preko interneta, kao i gomilu drugih gluposti. San mi nije dolazio na oči. Vraćao sam film unazad. Nije mi nikada palo na pamet da me može ostaviti. Seks je bio loš poslednjih meseci, ali svi parovi upadnu u tu monotoniju. To je normalno. Biće sve okej. Praviću se da se ništa nije desilo.

Ustao sam pre nje i otišao u teretanu. Što da propustim trening? Vraćam se taman dok ne ustane. Kupiću joj kinder bueno i pomirićemo se. Zvonim na vrata. Niko ne otvara. Možda i dalje spava. Otključavam i vidim da je nema. Otišla je. Raskinula je sa mnom bez reči.
Šta se tu može, ako je već tako odlučila. Sedam na trosed šerpaplave boje, kako je ona umela da kaže. Ko bi rekao da postoji toliki spektar boja. Jedva razlikujem crvenu od narandžaste. Sećam se da me je terala da idemo čak u IKEU da ga kupimo. Mnogo joj se svideo, a i bio je povoljan. Ona je vodila računa o tim stvarima. Odlučio sam da je ne zovem, neka ohladi glavu. Vratiće se ona. Dugo godina joj drugarice pune glavu da me ostavi, ali se uvek vrati. Nije joj prvi put. Vreme je da doručkujem i krenem na posao.Nije kupila hleb. Nema veze, pokupiću nešto u pekari.

Nikada mi se nije dopadao Beograd. Brzo je proteklo vreme dok sam se vozio sedmicom. Nije mi smetalo ni što mi romsko dete kašlje pravo u lice. Kao da su morali da ostave kolica baš pored mene od toliko ljudi. Vreme je za sastanak, zvaću je kad završim sa poslom.
Idem do Mocarta da uplatim tiket i taman stižem na utakmicu. Sad je sezona jaka.

Otključao sam vrata i osetio prazninu. Bio je mrkli mrak. Tišina se tako glasno čula. Malo mi je nedostajala ta pozadinska buka koja je uvek bila tu. Poželeo sam da joj čujem glas. Da je nazovem? A šta bih joj rekao? Nisam kriv ni za šta. Bolje da sačekam još malo da se smire strasti.

Prošla je cela nedelja, a ona se uopšte nije javljala. Uvek sam bio racionalan, ali mi to sada ne pomaže. Šta bi bilo najbolje da uradim Odlučio sam da je pozovem.

„Halo, Anđela? Kad se vraćaš kući?“

„Da li je moguće da je to sve što imaš da mi kažeš posle nedelju dana? Ne vraćam se!“ odgovorila je.

„Zašto? Hajde da razgovaramo.“

„Svih ovih godina sam samo želela da razgovaramo, ali sad je kasno. Više mi nije važno.“

„Zbog čega si me ostavila? Zbog gluposti. Zato što sam gledao utakmicu?“

„Ne mogu da verujem da ti i dalje ne shvataš u čemu je problem. Želim ti sve najbolje. Trenutno nisam u stanju da komuniciram mirne glave. Nemoj me više zvati. Gotovo je!“

Prekinula je vezu. Stvarno je gotovo. Deluje mi nemoguće. Nije kao da sam je prevario ili pretukao.

Narednih meseci sam se trudio da živim normalno. Često sam se pitao gde je i šta radi. Slao sam joj poruke, ali nije bilo odgovora. Zvao sam je, ali se nije javljala. Da li me još voli? Ima li drugog dečka? Te misli su postale toliko opsesivne da mi se nije ustajalo iz kreveta. Odlučio sam da je po prvi put poslušam i odem kod psihoterapeuta. Čovek mi je rekao da sam je kažnjavao ćutanjem i da je to moj odbrambeni mehanizam kada se problem pojavi i da imam narcisoidne crte ličnosti. Lupeta gluposti. Svima nam danas nešto fali. Svakako sam bio spreman da nastavim sa terapijom ako bi je to vratilo.

Zašto mi nije dala još jednu šansu? Danas ljudi tako lako odustaju jedni od drugih. Nećemo valjda sve samo da bacimo u vodu. Odlučio sam da je zamolim da se vidimo i da joj ispričam sve. Pozvao sam je i konačno se javila.

„Zdravo, Anđela. Možemo li da se vidimo i porazgovaramo? Krenuo sam na terapiju. Želim da nam bude bolje zajedno.“

„Jovane, gotovo je. Kasno je sada. Nastavila sam dalje.“

„Zapamti dan kad sam te pozvao. Zašto si mi protraćila ovoliko vremena? Bio sam spreman sve da uradim za tebe, a ti mi ovako vraćaš.“

„Važi. Nemoj više da me zoveš, tako je najbolje za oboje.“

Prekinula je vezu. Kakva kučka. Koliko sam jadan. Bolje da je nisam ni zvao. Šutnula me je kao fudbalsku loptu. Baš me briga. Ionako je bila dosadna i nije bila neka riba. Naći ću bolju. Možda ona koleginica sa posla. Pozvaću je na piće danas.

Kratka priča o emocionalnom zanemarivanju i otudđenosti. I ovo je nasilje. Šta je emocionalno zanemarivanje i otuđeonst pročitaj u Rečniku psihičkog nasilja.

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *