Detinjstvo i zrelost

„Koliko ima sati, je l’ znaš možda?“ 

Anju je ovo pitanje trglo iz misli. Sunčajući se na vrelom julskom suncu u parku preko mosta, Anja je zamišljala kako će izgledati peti razred. Sada više nije mala, kreće u ozbiljniji razred, samim tim i ona postaje ozbiljnija. Tako se bar osećala. Njena majka nije delila isto mišljenje: „Ne možeš sa drugarima do grada, još si mala za to, pozovi ih ako želiš da dođu kod nas na kolače.“ Zato je Anja znala da tri puta nedeljno, ponedeljkom, sredom i petkom, ima tačno pedeset i jedan minut da pretrči preko mosta do parka, igra se sa drugarima i vrati kući dok joj je majka na fitnes treningu. U poslednje vreme se nije dobro slagala sa drugarima iz parka, stalno su želeli samo da se igraju žmurke, a nju su počeli da interesuju tinejdž časopisi, posteri omiljenih pevača i Petar koji je živeo u obliženjem gradu. Zato je iskoristila ovaj ponedeljak da razmisli kako da mu priđe. 

„Ostavio sam sat kod kuće, a unuk mi se negde zagubio…“ 

Pogledala je u svoj stari, polurazbijeni telefon. 

„Izvinite, naravno, 17.35 je.“ 

Još 15 minuta, a onda mora trčeći da pređe most, školski teren, ulicu i da uđe u dvorište. Ostalo joj je da uradi domaći i onda nakon toga može da pozove Nevenu, koja ide u istu školu kao Petar, i da… 

„Je l’ mogu da sednem tu kod tebe, dok čekam unuka? Sad će da se vrati, rekao mi je samo da će otrčati po sladoled, ne mogu da idem da ga jurim dok vučem ovaj bicikl… Ti si Mirina ćerka, je l’ da? Čini mi se da sam te viđao po komšiluku.“ 

Pomerila se udesno u znak odobravanja. Bilo joj je čudno što zna čija je ćerka, nije ga se sećala. Zabrinula se da bi mogao da kaže majki da ju je video u gradu. Znala je da će se mnogo naljutiti na nju i da će njen savršeni plan za izlazak tri puta nedeljno propasti, više joj neće dozvoliti da ostane sama kod kuće. Počela je da smišlja i izgovore za majku, ali sve što bi joj palo na pamet nije bilo dovoljno dobro. Neće joj poverovati. Odlučila je da rizikuje. 

„Izvinite, gospodine…“ 

„Slobodno me zovi Atanasije.“ 

„Izvinite, gospodine Atanasije… Nisam sigurna kako znate moju majku, ali da li mogu da vas zamolim da joj ne spominjete da sam danas bila u parku? Ja sam se krišom iskrala i ne bih da ona sazna, ne želim da brine.“ 

„Naravno, dete, nema problema, samo se nadam da neće još više brinuti ako pomisli da si se možda izgubila.“ 

„Ma ne, ne brinite, samo mi je važno da ne sazna za danas, neće se ona vratiti kući još 15 minuta sigurno.“ 

Prijateljski stav gospodina Atanasija izmamio je veliki osmeh na njeno lice, sigurno neće ništa preneti. Bio je i on nekad dete, zna kako je to. Sada već može da počne da pravi plan i za sredu, možda može i da pozove drugare iz škole s njom u park? Mogu da odu do glavne fontane… 

Tok misli joj je opet zaustavio gospodin Atanasije. Ovog puta poljupcem u obraz. Lice puno bora, sa žutim brkovima i pokvarenim zubima. Bicikl je pao pored njega. Sramežljivo je spustila glavu i pogledala u svoje šake, pomerajući se još više udesno. Sada na kraju klupe, plašila se da podigne pogled. Setila se da mu nije pomogla da podigne bicikl, već se požalio da nema mnogo snage. Odjednom je ustala, sagnula se i podigla ga. Dok ga je naslanjala na ivicu klupe, osetila je nešto na zadnjoj strani butine. Mahinalno se pomerila, misleći da joj je sletela neka odvratna buba, ali je to bila ruka gospodina Atanasija. Pre nego što je i mogla da se sabere, povukao ju je kod sebe u krilo. Mazeći joj kosu, šaputao joj je stvari o kojima je samo krišom čitala u rubrikama tinejdž časopisa koje bi kupila i krila od majke ispod kreveta. Ruke su joj se zbijale sve više u telo, telo koje je postajalo sve pogrbljenije, kao da je pokušavala da se vrati u neki oklop. Nije mogla da razmišlja od nagona za povraćanjem, mislila je da je ovo neka greška, da ju je sigurno pomešao sa nekom drugom devojkom. Samo kad bi mogla da progovori i da mu objasni da je pogrešio. Zar nije rekao da će uskoro da mu se vrati unuk? Zašto mu je otkopčan šlic? 

Dreka svraka zaustavila joj je tok misli. Pomahnitalo je gledala levo-desno tražeći spas. U park je ušetao neki zaljubljeni par, pa je Anja iskoristila trenutak da ustane. 

„Ja stvarno žurim, izvinite, doviđenja, gospodine.“ 

Pokupila je torbu koju je ostavila pored ljuljaške, i samo što je brzim hodom krenula ka izlazu iz parka, čula je: 

„Pozdravi mamu puno! I ne brini, ovo ostaje između nas.“ 

* 

Težina njegovog tela pritiskala me je koliko i težina svake njegove izgovorene reči. Ni posle dve godine veze nisam uspela da se naviknem na to. Nisam dovoljno dobra ako ovo ne uradim. Tišina u meni odzvanja jače od osećanja krivice. Zašto mi ovo ne prija? Zašto nastavljam ako mi ne prija? To su pitanja kojima ne mogu da se bavim sada. Nisam tu da bih se pitala. Tu sam da obavim dužnost koja je nametnuta stotinama godina ranije. „Izdrži još samo malo“, govorim sebi dok divljački grizem donju usnu kako bih zaustavila suze. Lutaju mi misli. Zaboravila sam da kupim pastu za zube. Trebalo bi da isplaniram ručak za sutra, ipak dolazi njegova majka u posetu. Možda lovačke šnicle? Nagon za povraćanjem. Samo kad bih mogla da izađem iz svoje kože, makar samo nakratko, kad bih mogla da uzmem nož i napravim liniju duž svog tela, tako da mogu da napustim ovu ljušturu i odem što dalje, da ostavim za sobom deo sebe koji on može da koristi kako hoće. 

„Ustani i istuširaj se, odvratna si tako.“ 

Noge, za koje nije moguće da su i dalje moje, odvode me do kupatila, ruke, koje odavno pripadaju nekome drugom, puštaju tuš, i glava, zauvek moja, natapa se vrelom vodom. Možda, ukoliko je voda dovoljno vrela, ukoliko dovoljno jako trljam svaki deo svog tela, mogu bar malo da sperem osećanje sramote? Opekotine koje se stvaraju od ključale vode ne bole ni dovoljno blizu koliko ova bol koju osećam iznutra. Dok gledam penu kako se sliva po mojim stopalima, razmišljam kako sam dospela ovde. Dok čekam da se njegova pljuvačka spere sa mene, razmišljam kako ću dalje. 

Mogu da kažem da me boli glava? – „Ovo ti pomaže kod glavobolje, biće ti bolje, popij i lek.“ 

Možda da sam dobila? – „Ima i drugih načina, Anja.“ 

Umorna sam? – „Spavaćemo kasnije, odmorićemo se do posla.“ 

Ne želim, jednostavno? – „Kako možeš to da kažeš, ako ti ne želiš, ja ću naći neku koja želi. Mogla si sa svim bivšima, znam ja, sve su mi pričali, a ovde mi se praviš naivna.“ 

Svaki put ista priča. Dok polako gasim tuš, mirim se sa sudbinom. Sada ne mogu ništa drugo da uradim. Put hodnikom od kupatila dugačak pet metara izgleda beskonačno. Na šta ću da naiđem kada uđem u sobu? Pogled nalevo na zid pun ikona i s tekstom iz Psalma: 

„Da pođem i dolinom sjena smrtnoga, neću se bojati zla…“ 

Skupljam svu hrabrost da otvorim vrata. Oseća se lagano strujanje vazduha iz sobe. Škripu vrata prati zvuk pobede. Duboko disanje i tišina. Ritmički uzdisaji i izdisaji su kao muzika za moje uši. 

Zaspao je.