Sedim u svojoj sobi i prevrćem stranice knjige. Subota je podne. Celo jutro se osećam čudno. Teg na grudima i trnci u stomaku me upozoravaju da će se nešto desiti ili da se već nešto desilo. Nešto loše, naravno.
„David je sinoć otišao na žurku s društvom…“ počinjem diskusiju sama sa sobom i slova sa stranice mi se polako mešaju pred očima. Nalet mučnine mi obuzima telo i osećam kako polako upadam u crnu rupu negativnih misli koje nikad ne donesu dobro.
„Šta ako se nešto desilo, a ja za to ne znam, ili uopšte ni ne saznam?“ pomišljam i uzimam telefon da vidim da li stoji neko obaveštenje.
„Ništa. Poludeću! Moram da se smirim, sve je okej. Ne smem da donosim rane zaključke. Svakako ćemo pričati kasnije o njegovom ponašanju za koje zna da me izdeprimira svaki put. Potrudiću se da mu verujem i pored svoje intuicije…“ rekoh sebi i prepustih se preispitivanju svih situacija u poslednjih nekoliko dana.
„Nadam se da si svestan da imaš devojku“, poslala sam poruku i bacila telefon što dalje od sebe. Bilo je sedam sati uveče. Ceo dan sam prespavala, a očigledno je i on.
DIIINNGGG!
Skočila sam i zgrabila telefon. „Oh, pa lepo. Telefon mu je u ruci sve vreme, čim je odgovorio ovako brzo…“
„Heeej! Naravno da sam svestan, radio sam ceo dan i nisam ni pogledao telefon“, glasila je poruka od Davida. Ubrzo zatim mi je zazvonio telefon. Ostavila sam da zvoni malo pre nego što sam se javila.
„Ćao!“ rekao je razdragano.
„E“, odgovorila sam hladno i duboko udahnula.
„Šta ima? Ja radio ceo dan sa bratom danas, ne znam gde se nalazim. Umoran sam kao ker, jedva gledam na oči.“
„Ništa, evo me kod kuće, spavala do malopre.” Sačekala sam par sekundi i onda postavila pitanje koje me muči ceo dan. „Kako je bilo sinoć?”
„E, ništa posebno. Luka smuvao ribu čim smo stigli, nisam ga ni video pola večeri. Đorđe i Stefan se po’vatali sa nekim drugaricama, a ja se napio ko majka. Oborio sam ceo sto i tri pored, napravio opšti haos, znači… Posle toga…“ Slušala sam ga, gotovo ne obraćajući pažnju na ono što priča, već razmišljajući o stvarima koje mi ceo dan prolaze kroz glavu.
„Je l’ bila i Milica sa vama?“ upitah, prekidajući njegovu ispovest.
„E, jeste“, odgovorio je iste sekunde: „Nije tu naredna dva vikenda, pa se videla sa nama“.
„Divno. Znala sam da moje sumnje nisu bezrazložne“, mislila sam u sebi i počela da se naduvavam od besa.
„Aha, pa nisi mi rekao. Da jesi, verovatno bih pretpostavila što se ovako osećam ceo dan.“
„Siguran sam da sam ti rekao, bukvalno sam nabrojao sve koji idu sa nama kada sam te pitao da li želiš da pođeš, posebno naglašavajući za nju. Uostalom, ne znam što je toliki problem što je Milica bila, znaš i sama koliko se dugo družimo i znamo, i da je u poslednje vreme ne viđam često…“
„Davide, nisi mi rekao da ona ide, sto posto sam sigurna u to!“ počela sam da besnim još više, iako svesna činjenice da ga nisam ni slušala toliko pažljivo kada mi je pričao ko sve izlazi, jer sam već bila sigurna da neću ići sa njima. Sada kada sam krenula ovim putem, moram da izguram u svoju korist.
„Tačno se sećam da si naveo samo muško društvo i da sam zbog toga odbila da idem, i evo na kraju se ispostavilo da ipak nije samo muško društvo!“
„Šta?! Saro, rekao sam ti da ide Milica, tačno se sećam da si prevrnula očima. I zašto mi do sada nisi napomenula da ne želiš da izlaziš kad nema ni jedne devojke, mislio sam da te nerviraju moje drugarice i da…“
David je bio zbunjen. Mogla sam da čujem preko telefona kako pucketa prstima od nervoze.
„E, ‘ajde ne laži, molim te! Uvek se praviš naivan, sve mi kao pričaš, ništa ne kriješ, a ovamo izbegneš da napomeneš svaki put kad ona ide sa vama. Pijančiš svaki vikend, nije ni čudo što se ne sećaš pola stvari.“
Pričala sam brzo i nekontrolisano. U jednom trenutku sam osetila da prelazim granicu, ali nisam mogla da se zaustavim.
„Zašto radiš ovo? Posle svakog izlaska mi napraviš problem bez ikakvog razloga i nikako da ga rešimo jednom za svagda. Ni moje kod kuće više ne viđam koliko sam ti se posvetio, sve radim za tebe, zar stvarno misliš da bih te lagao? Radim i pored faksa da bih dolazio kod tebe, i ti opet digneš nos kad izađem jednom u mesec dana sa društvom“, progutao je knedlu i nastavio tiho: „Volim te, Saro, svim svojim bićem, ali volim i slobodu koja me upotpunjuje zajedno sa tobom“.
Njegove reči su me potpuno pogodile, znala sam da je u pravu. I pored toga nisam mogla da popustim, jer se plašim da će ga društvo u jednom trenutku potpuno uzeti od mene. A ja ga ipak želim celog za sebe.
„Ako me toliko voliš, onda pronađi svoju slobodu sa mnom“, rekla sam i spustila slušalicu. Osetila sam blago olakšanje i nalet adrenalina.
Gotovo da se svaka svađa ovako završi. Problem se ne reši, ali meni padne kamen sa srca. Pustiću da prođe par sati, eventualno koji dan, da razmisli o svojim postupcima i mom uslovu. Možda je najbolje da isključim i internet i telefon i uopšte se ne čujem sa njim. Bar ćemo oboje razbistriti glavu. Za to vreme ću se posvetiti sebi i konačno fokusirati na knjigu koju čitam.
stu?
Kratka priča o tretmanu ćutanjem (silent treatment). I ovo je nasilje. Šta je tretman ćutanjem pročitaj u Rečniku psihičkog nasilja.
Responses