Ispit

Još jedan pakleni dan je za nama, neka težina se oseća u vazduhu, a u prognozi kažu da nas je tek zapljusnuo vrući talas. Međutim, nije samo temperatura ta koja nas muči ovih dana. Ako otvorite bilo koje novine, ili pak, ako ste među onim malo savremenijim koji vole da aktuelnosti otkrivaju u digitalnom prostoru, uključite svoje elektronske uređaje, uočićete pregršt vesti posvećenih samo jednom događaju. Nedavno se zbio stravičan incident, koji je uspeo da okupira i potrese čitavo društvo. Jedna devojka, odskora svršena studentkinja, u medijima i u svom okruženju podelila je potresnu priču o tome kako ju je tokom studija višestruko seksualno uznemiravao renomirani i veoma cenjeni profesor. To je izazvalo veliki šok u društvu i zainteresovalo čitavu zajednicu za ovaj mučni slučaj. Ovo, nažalost, nije bio usamljeni slučaj, već su mu prethodila mnoga slična iskustva devojaka koje su takođe studirale na istom fakultetu. Strašno, rekli bismo, je l’ da? Pa dobro, neki od nas, možda ne baš svi. Pored onog dela ljudi koji se po nekom iskonskom, urođenom automatizmu zgražava i ježi kada vidi ili čuje za ovakve i slične strahote, od kojih te doslovno podilaze žmarci. Ako se pak malo udubiš u čitanje same ispovesti, postoji i ona druga, hvala bogu manja grupa ljudi, koji i u tuđoj nesreći nađu neki način da se postave u centar pažnje, ostavivši neki krajnje vispren i domišljat komentar, kojim nastoje da sagledaju stvar iz drugog ugla, ako je to ikako moguće, i pokušavaju da bace krivnju na samu žrtvu nasilja, a na nasilnika gledaju sa prezumpcijom nevinosti, objašnjavajući nam time kako je važno ne donositi ishitrene zaključke i reakcije. Baš altruistički, zar ne? Slično reaguje i naš glavni junak Ivan, dok na putu ka fakultetu na svom malom ekranu lista dnevne novosti i objave ne bi li, bar malo, rasterao san sa očiju. Prelazi preko novosti, vidno neraspoložen, jer baš danas, pored ovih sumornih vesti i nedostatka sna, polaže i taj, poslednji i ujedno najteži ispit. Što bi se reklo, „sve se skupilo“. Napolju je bar 35 stepeni Celzijusove skale, a u autobusu u kom se Ivan nalazi mora biti i koji stepen preko toga, što mu znatno otežava jutro. Mislio je da ako uđe na prvoj stanici neće biti gotovo nikoga u ovo rano doba, i da će konačno moći da odmori svoju namučenu glavu, prepunu raznih informacija koje je, sa manje ili više uspeha, nastojao da upije prethodnih nedelja, dok se spremao za ovu bitku, sudar sa najtežim predmetom i ozloglašenim profesorom, koga bije glas da ne bi progledao kroz prste ni rođenoj deci, a kamoli tamo nekom napaćenom studentu, koji od samog polaska na fakultet sanja dan u kome polaže poslednji ispit i uzima diplomu u ruke. Globalna politika, teorije regionalne bezbednosti, uloga Henrija Kisindžera na tok rata u Vijetnamu… Sve su to samo neki od pojmova koji mu se vrzmaju po glavi, dok pogledom preleće preko objava na društvenim mrežama kojima se čini da kraja nema. Naravno, prevario se. Autobus je prepun ljudi, koji ranom zorom gledaju da pohitaju put svojih dnvenih obaveza i zadataka kako bi uspeli da, nekako, izbegnu onu surovu vrućinu koja nastupa kasnije. Nervoza raste, čini mu kao da se sve što je naučio pomešalo i preklopilo. Starica koja je sela do njega totalno ga je priklještila svojom opremom za pijacu, i ako se imalo pomeri, neko od njih dvoje će da sklizne sa sedišta i tako načini još jednu neprijatnost, koja im definitivno nije potrebna. Dan samo što je počeo, a Ivan potajno priželjkuje da se što pre završi. Od nerviranja nema vajde, od preslišavanja još manje, bar tako deluje. O čemu drugom onda da razmišlja? Listajući kroz nepregledan prostor na svojoj omiljenoj društvenoj mreži, nailazi na objavu jedne lokalne organizacije koja se bavi ljudskim pravima i zaštitom žena u kojoj se nalazi upravo ispovest gorepomenute devojke, i počinje da čita izjavu i komentare. Pita se: „Bože, ima li kraja ovome? Sad su odjednom sve imale problema sa nekim seksualnim prestupnicima. Kakva slučajnost, baš u isto vreme odlučuju da pričaju o tome, i kako su im samo slične izjave, prosto neverovatno.“ Naravno da je dobra osobina ljudi kada na vesti koje pročitaju u dnevnoj štampi gledaju sa određenom dozom opreza i sumnje, i to što nastoje da sve preispitaju, sagledavajući iz više uglova, ne bi li došli do nečega što je, ako i nije potpuna istina, barem najpribližnije nekom realnom stanju stvari. Međutim, to se uglavnom ne dešava kada je potrebno da iskažemo empatiju i razumevanje za osobe koje su pretrpele određeno nasilje ili uznemiravanje, u nekom periodu svog života. Tada na red dolazi sva objektivnost i kritičnost kojoj svedočimo svakodnevno tokom poslednjih nedelja. Elem, da se vratimo na našeg glavnog junaka, koji je shvatio da putuje već čitavih 45 minuta, a da ga od krajnje destinacije deli još trećina puta. Temperatura napolju počinje da raste, sunce je već jasno vidljivo, a ono što nije vidljivo, ali se jednako tako oseti, jeste napetost u autobusu u kom se Ivan vozi, koja skače, uzrokovana porastom vrućine i sve većom gužvom sa svakom novom stanicom. Ivan nastavlja da čita komentare. „Kako je moguće da se u 21. veku, i to na ovakvim institucijama, dešavaju takve grozote?“, pita se. „Prosto nemoguće. Sigurno bi to neko video ili čuo, nema šanse da pored toliko ljudi, pa čak i kamera koje se nalaze po hodnicima i učionicama, tako nešto ostane nezapaženo. Osim toga, valjda i te devojke imaju nešto da kažu, valjda i one mogu da se sklone, da prosto odu. Ili da kažu ’ne’. Pa to je normalna reakcija za svakog ko se nađe u takvoj ili sličnoj situaciji, i to je sasvim dovoljno da vas taj neko ostavi na miru. Na kraju krajeva, to su sve porodični ljudi, ljudi od karijere, od formata, što bi se reklo. Ne bi valjda dozvolili da im se tako nešto omakne, i na kocku stave sve za šta su ceo život radili, i posao, i karijeru, i porodicu. Osim toga, čak i da se nekako i desi takav incident, pa, prosto, otišao bih istog trenutka u prvu policijsku stanicu i prijavio šta mi se desilo, bez ikakvog razmišljanja, pa da vidimo onda šta će biti. A ne ovako, čekati ko zna koliko meseci, ili čak godina, pa kad već svi i zaborave na to, onda se time baviti. Evo, sad recimo, kada bi mi pala na stopalo torba ove babe, što mi je gotovo na nogu sela, toliko sam tanak sa živcima da bih je sigurno počastio pokojim drskim komentarom, kako nema smisla to što radi, i kako je bilo pitanje momenta kada će me ta torba, prepuna ko zna čega, gotovo obogaljiti.“ Konačno se gužva u kojoj se Ivanov autobus zaglavio nekako raščistila nakon poslednjeg skretanja u sporednu ulicu. Još jedna i stići će na svoje toliko iščekivano odredište. Ali, naravno, vreme je za još jednu trzavicu, pre nego se uspešno dokopa izlaznih vrata. Na sredini ulice se već danima nalazi rupa na putu nastala nakon poslednjeg pljuska, u koju autobus, naprosto, mora da upadne. Dum! Desilo se. Torba sa nekim plastičnim činijama je skliznula sa ženinog krila i pala Ivanu direktno na stopalo, na sreću ne povredivši ga. Žena se odmah izvinila svom saputniku s leve strane, vidno uznemirena što je torba pala baš na njega. Ivanova reakcija nije bila baš u potpunosti onakva kakvu je planirao, već samo jedno polutiho: „Nema problema, ne boli ništa.“ S obzirom na to da se autobus već približio njegovom odredištu, Ivan ustaje i odlazi do vrata kako bi uspeo da izađe bez većih problema jer je ljudi u autobusu koliko i zrna pirinča u kesi. Stoji tamo, drži se za šipku, jedva, ni sam ne zna kako je uspeo toliko da se istegne preko dvoje ljudi ispred njega, ali uspeo je. Razmišlja, ali ne o tome koja bi pitanja mogao da dobije na ispitu, niti o tome da li je u potpunosti savladao i poslednje poglavlje u kome se pominje Fukujamina teorija o kraju istorije. Pita se zašto nije reagovao onako kako je samo minut pre nego što se mali incident zbio i sam zamišljao. Sva ta nervoza, sav stres, i vrućina, i još trista čuda, pogodnih za jednu drsku opasku, sve to nije bilo dovoljno da iz njega  provali bes, već je kulturno i uljudno odgovorio. Sada više i nije toliko bitno, brzo je razbistrio misli i krenuo pešice ka svom fakultetu. Na hodniku ispred učionice u kojoj se nalazi ključ za tako dugo iščekivanu diplomu, gužva. Biće ovo, definitivno, dug i neizvestan dan, prepun uzbuđenja, ali ne baš onakvih kakvima se nadao. Uredno je predao indeks, seo na prvo slobodno mesto na klupici za čekanje, na kraju reda, razume se, i uzeo neku skriptu iz torbe, ne bi li iskoristio preostalo vreme da bar malo utvrdi gradivo. Na svu sreću, red se smanjuje neočekivano brzo, vrlo čudno. Ali za onoga ko zna koji je predmet u pitanju, i koji profesor ispituje, tu nema ničeg neobičnog. Lica koja izlaze iz učionice ne izgledaju bogzna kako. Prepuna razočaranja, reklo bi se, samo neodređeno zure u prazno i hitaju prema izlazu, ka slobodi. Tek pokoji student, onaj što je, kolokvijalno rečeno, došao na ekskurziju, izlazi sa blagim osmehom, misleći da se sada, uprkos neuspehu, upoznao sa samim pitanjima i načinom ispitivanja, te je u sledećem roku taj ispit, za njega ili nju, rešen. Ni sami nisu svesni koliko su u zabludi, i da to neće biti tako kako su očekivali. Malo-pomalo, dolazi red i na Ivana koji je, uzgred, uspeo da obnovi čitavo gradivo, u kratkim crtama, iz svoje dugo pisane skripte i sada, pun samopouzdanja, ulazi u učionicu i seda na svoje omiljeno mesto, gledajući u profesora i njegovog asistenta, koji mu prave koktel pitanja. „Dajte štagod. Za šesticu ću nekako uspeti da se snađem, koje god pitanje da dobijem nema šanse da ponovo prolazim kroz ovo maltretiranje“, misli on u sebi. „Kolega, jesmo spremni?“ Začu se rezak i napukli glas cenjenog profesora koji je od svog mlađeg saradnika dobio pitanja koja se upravo sprema da preda našem Ivanu. Ivan uzima cedulju i baca pogled pun nestrpljenja da vidi ima li čemu da se nada. Prvo pitanje zna, dobro je. Drugo takođe. Super, još samo da ovo treće nije mnogo nezgodno i na konju je. Treće pitanje pročita jednom, pa zatim drugi put, nije mu jasno o čemu se radi. Kao da je neko, naprosto, istrgao stranice iz knjige na kojima se nalazi dotična lekcija. Ili možda halucinira, ko će ga znati, po ovakvom danu moguće je sve i svašta, ni tu opciju ne isključujemo. Odlučuje se da pozove profesora, pošto je asistent toliko udubljen u nešto što kuca na računaru da deluje kao da mu je čitavo lice poplavelo od ekrana. Jedva čujno kaže: „Profesore, može samo jedno kratko pitanje?“ Grlo mu se osušilo valjda, ko će ga znati. Profesor prilazi, i naginje se nad njim ne bi li video gde je zapelo, dok se desnom rukom oslonio na naslon stolice na kojoj Ivan sedi. „Nije mi jasno ovo treće pitanje. Čini mi se da ga nisam pronašao u knjizi, ili možda grešim? Ova dva preostala nisu problem, ali ne znam šta je sa trećim.“ Profesor je iz nekog razloga danas ipak dobro raspoložen, a s obzirom na to da do tada još niko nije položio ispit, čak je i blagonaklon prema Ivanu. Profesor priznaje kako je baš to pitanje, nekim čudnim spletom okolnosti, iz one stare knjige, a ipak je ostalo u opticaju za ispitna pitanja. Međutim, s obzirom na to da mu je stalo da Ivan položi ispit, pogotovo kada je saznao da mu je poslednji, želi da mu pomogne. U učionici je nešto malo mračnije nego u ostatku fakulteta, te je na Ivanov papir pala neka neobična senka, i profesor polazi rukom ka prekidaču, pored Ivana, ne bi li upalio svetlo, i video šta ovaj šara po konceptu. Elem, nakon što je upalio svetlo, ruku nije vratio na naslon stolice, već na Ivanov vrat. „Šta je sad ovo?“, pita se. „Je li moguće da me on to drži za vrat ili možda grešim? Ma sto posto, nema druge. Užas, kakva odvratna ruka, i šta uopšte to treba da znači sad? Još je i pomera. E, pa, neće to moći tako. Sad ima da se okrenem i da mu skinem tu ručerdu, tako da mu više nikada neće pasti na pamet da tako nešto uradi. Ali, čekaj, ’ajde prvo da odradim nekako ovo treće pitanje kad mi je nagovestio o čemu se radi, a i vidim da mu je stalo da položim, pa će prihvatiti šta god da napišem.“ Ali nekako, olovka ne ide. Neće ni da se pokrene. „Je l’ moguće da ovaj glupi asistent ne vidi šta ovaj radi, i da neće da ga prekine, samo da mi se, i doslovno, skine sa vrata?“ Sekunde koje protiču deluju kao sati, sve je kao na usporenom snimku. Nakon nekoliko trenutaka, Ivan se odlučio za, uistinu, hrabru reakciju, i izveo jedan vrlo specifičan pokret ugibanja, ne bi li profesoru stavio do znanja da treba da makne ruku sa njegovih leđa. Ovaj je to i učinio i udaljio se ka katedri. Nekim čudom, znanje kao da mu je potpuno isparilo. Više ni ona dva pitanja, za koja je bio siguran da ih zna, nekako nisu mogla da se razjasne. Papir ostaje prazan. Šta god krene da zapisuje, sve gubi suštinu i smisao. Najednom, Ivan predaje gotovo prazan list papira i zbunjeno izlazi iz učionice, sa onim istim izrazom lica sa kojim je dobar deo njegovih kolega, ranije, napuštao prostoriju.