Kako učimo ravnopravnost: Šljokice su za sve

Šljokice su za sve

Baš retko lakiram nokte. Ne zato što ih ne volim nalakirane, već zato što je preko dana luksuz čekati da se lak osuši u miru. Uveče mi obično ostane tačno toliko energije da obučem pidžamu i pustim Netflix. Lakiranje noktiju jednostavno nije visoko na listi prioriteta, jer da jeste – vreme bi se nekako već našlo.

Bio je kraj decembra, i ja sam pomislila kako bi nokti sa šljokicama možda uneli malo praznične atmosfere u moj život, koji je već treću nedelju bio kombinacija kašlja, temperature i inhalatora. Izvadila sam lak i šljokice i krenula.

“Mama, hoću i ja to.”

„Mama, hoću i ja to“, rekao je moj dečak, koji uglavnom želi sve što radi i mama.

Letos smo imali sličnu situaciju sa šminkom. Tada sam, bez mnogo razmišljanja, rekla: „Šminka je za odrasle, deca se ne šminkaju.“ A onda je usledilo pitanje koje me je zateklo nespremnu: „A za šta šminka služi?“ Moj automatski odgovor bio je: „Pa da budem lepa.“ Zažalila sam istog trenutka. Da imam devojčicu, da li bih to rekla isto tako lako? Ili bih zastala i pažljivije razmislila o poruci koju šaljem? I, još važnije – kakvu poruku moj sin dobija kada čuje da se žene šminkaju da bi bile lepe. Kao da bez toga nisu.

Pošto smo, naravno, kasnili negde, sva ta pitanja su ostala u još jednom otvorenom tabu u mojoj glavi, za neko buduće, mnogo bolje objašnjenje.

Ovog puta su bili nokti. Setila sam se spirale u koju sam upala sa šminkom, i odlučila da ovaj put presečem na najjednostavniji mogući način.

„Okej“, rekla sam, „izaberi koji nokat želiš.“

Na izabranom noktu smo nalakirali lak i posuli šljokice. On ga je dugo zagledao, ponosan, zajedno sa ostalim noktima uprljanim voštanim bojicama. Naravno, nije izdržao da sačeka da se osuši. Rastužio se kad se lak skinuo. Pa smo opet mazali. Opet posipali šljokice. I tako najmanje tri puta. Na kraju – uspeli smo. Jedan nokat. Sa šljokicama.

A šta ako mu se budu smejali?

Komentari okoline bili su očekivano različiti. Onaj koji me uvek najviše pogodi tiče se njegovih osećanja: „A šta ako mu se druga deca budu smejala?“ I to je realan strah. Volim svoje dete najviše na svetu i ne volim da zamišljam situacije u kojima ga neko ismeva ili ponižava.

I onda dođem do iste dileme: da li je moj posao samo da ga zaštitim? Da ga naučim da se uklopi, da ne štrči, da radi ono što rade i ostali? Jer ako je to osnovni kriterijum, onda mi zapravo ne donosimo odluke – samo sledimo većinu. Telefon se dobija kad ga dobije drug iz razreda. Baka Prase je u redu jer ga gledaju i ostala deca (a i predsednik). Jala i Buba mogu da počnu da se puštaju već na trećem rođendanu.

Da li ga učim da se ukopi ili ga učim da bude svoj?

Imam veliku privilegiju da radim posao u koji verujem. I trudim se da ta uverenja ne ostanu samo deo mog radnog vremena, već i mog života. I roditeljstva. Da odluke koje donosim ne dolaze iz straha od tuđih komentara, već iz vrednosti. To nije uvek lako. Ali mi je važno.

Zato nisam držala predavanje o tome šta je „za dečake“, a šta „za devojčice“. Nisam skidala lak. Ostavila sam jedan mali, sjajni, šljokičasti nokat.

Lak je izdržao dva dana.
Moj dečak je bio srećan.

Ne mogu da ga naučim da se svet uvek ponaša pravedno. Ne mogu da garantujem da ga niko nikada neće zadirkivati i gledati popreko – čak i da se uvek trudi da se uklopi. Ali mogu da ga učim da ne mora sam sebe da smanjuje da bi stao u tuđe kutije. Da je u redu da voli šljokice, boje, kuvanje, autiće i dinosauruse – nežnost i snagu – sve zajedno.

Pa ako iz odrastanja ponese osećaj da nikad ne mora da odustaje od onoga što voli da bi se dopao drugima – to je lepo mesto za početak