Ljubičasti cvet i ja

Neću biti žrtva. To je obećanje koje sam dala cvetu. Zapravo, sva bića iz mog sveta su dala obećanje svojim cvetovima. Ja svoje obećanje nisam podelila sa ostalima; oni su sakrili svoja iza šapata i magle koja je skrivala njihova lica i živote. Ta magla je bila iza mog Mehura- školjke unutar kog sam živela; van njega bio je svet koji nisam mogla da vidim, niti čujem. Pretpostavila sam da je jedino fer da sakrijem lice iza maske nekoga ko je „uvek tu“ i „koga ne poznajete“, ali možete da ga vidite. Ne Učenik-Mehur. Ne Žrtva. Uvek sam volela da zamislim da su svi imali štit iza kog su se krili; svaka od nas je bila u svojoj školjci ‒ neprimetna i bezbedna. 

S druge strane bilo je obećanje samog cveta ‒ da je bio moj, ničiji više, i da nikada neće izbledeti. Biće tu, uvek tu. Sačekaće me, koliko god daleko budem otišla. I da će biti ponosan na mene; jer sam postala snažna i vredna ponosa drugih. Postala sam osoba, a ne žrtva, zar ne? Ispunila sam svoje obećanje. 

A onda, tu je bila i Akademija Simpatije. Ovaj put pretpostavljam da je tu bilo obećanje s njene strane. Da ću u njenim halama moći da ispunim ono što sam obećala svom cvetu. Da ovaj put neću dobiti „zadatak samo za sebe“ i uraditi ga dok su drugi radili na „timskim“ zadacima. Da u učionici neću više nikada biti u ćošku, neću biti žrtva same sebe. Da ću biti kao svi ostali učenici tamo. 

Ceremonija koja je obeležavala prvi dan škole izgledala je kao da obećava to, svi oko mene izgledali su ushićeno dok su gledali… tamo? Volela sam da zamišljam kako je moj pogled, koji polako nestaje u daljini i meša se sa svim ostalim, polako kreirao tu maglu. Igru boja koja je nestajala i pojavljivala se na mom svodu. Ali, ipak, daleko iznad mene ta magla je bila sačinjena od metala i drveta, podijuma i tkanine kostima.  

„Nije bilo ništa interesantno. Veruj mi“, izustio je, pažljivo nameštajući kravatu.  

Njegovi prsti zaneli se nazad na pero skoro kao kosa koja se vijorila na vetru. Njegov osmeh polako se pomaljao, skoro kao šljašteće oko koje je bilo skriveno iza njegovih purpurnih šiški. „Samo gomila ljudi koji upijaju gomilu besmislica. Zar ne?“ 

„Da, Genė“, prošaputala sam. Prošaputala sam zato što je moj um bio glasan, i želela sam da ga čujem. Ali bilo je! Ostali su izgledali tako iznenađeno! Da li je tamo bila igra, daleko iznad nas, koju nisam mogla da vidim? Ili je tamo bilo neko retko biće? Neko je rekao nešto što nisam mogla da čujem?! 

„Bilo šta drugo, Endel? Ja sam tvoj vodič kroz lavirinte Akademije. Ili je ovo sve što možemo da učinimo da ti pomognemo?“, okrenuo je beležnicu ka meni. „Pomoć oko beleški sa predavanja i vođenje diskusija“, stajalo je napisano crnim mastilom. 

„Da li je ovo sva pomoć koja ti je potrebna?“ 

„Da“, nastavila sam da zurim u njegovu svesku. „Izgledala sam u redu? Ja? Kao Drugi? Na toj… ce-moniji? Ceremoniji?“ 

„Da. Izgledala si kao ostali. Niko drugi nije mogao da shvati da si osoba sa Mehurom“, mogla sam da osetim njegov pogled kako polako prelazi preko mene, skoro me ispitujući. S druge strane, njegov osmeh bio je potpuno drugačiji. Širok i iscrtan linijama koje nisu zasecale previsoko, stajao je tamo, skoro kao relikvija u muzeju koju nisam mogla da prepoznam.  

„Imaš li neko drugo pitanje, Endel? U vezi s ovim?“, njegovo pero je opet dotaklo papir sveske. 

„Ne. U redu je“, ali zapravo, želela sam da pitam. Zašto su studenti izgledali tako ekstatično tokom ceremonije, šta je bilo rečeno? I ja bi trebalo da znam! „Ti ćeš prevoditi svet Akademije za mene?!“ 

Tada nas je obavio veo ne-govora. Stepenice, kameni put iseckan zelenim ranama i svetlošću koja se probijala kroz maglu na trenutak su nas zacementirali ispred jednog od domova iza Akademije. Još jedan drveno-metalni ulaz sa kamenim stepeništem. Zatim stakla iza kojih su se krile sveće ili plavičasta svetlost kugli. Kako mi je vodič objasnio, učenicima kasnijih godina je bilo dozvoljeno da ih koriste.  

„I ovo je tvoja cimerka Genė“, izustio je. „Prijatelj.“ 

„Genė“, ponovila sam, ponišavivši svoje oči u pravcu ka kom je ponišanio. 

Gledajući iznad knjige ispred nje, 

Gledajući iznad knjige ispred nje, Genė nas je pažljivo osmotrila kada smo se približili. Za razliku od ostalih, njen pogled se skoro nerado priključio magli, umesto toga formirajući skoro betonski smog reči koje nisam razumela a koje je razmenjivala sa mojim pratiocem. Zatim smo se pozdravile i krenule unutra. 

 Na prvo, nije govorila. Umesto nerazumljivog sedimenta van Mehura, pružila mi je ceduljicu na kojoj je crvenim mastilom bilo napisano: „KAKO je PROŠAO tvoj PRVI DAN?!“  

„ Okej. Svidela mi se ceremonija. Nisam baš sve mogla da vidim, niti da čujem.“  

„Tvoj drug?“, izustila je, ovaj put se primakavši, ostavivši iza sebe svoj betonski smog.  

„Moj vodič je okej. Mislim da misli o meni… bolje nego većina? Vidi me kao osobu. Mislim da mi je… prijatelj?“  

„Ne usudi se da ti bude prijatelj, Endel. Ovde svi vide studente poput tebe kao stvar. Stvar.“ 

„Studente? Poput mene?“ 

„Kao stvar! Kao igračku“, stisnula mi je ruku, pritisak se pojačavao dok je sve dubljim i  snažnijim glasom govorila:  „Svi nas ovde vide kao stvar. Kao igračku. I ti ne smeš da mu dozvoliš da se igra s tobom!“, izgovorivši to, ispustila je dug izdah koji ju je povlačio nazad u njen smog. Opet bila sam sama. 

Samoća me je pratila dok sam hodala uza stepenice, pažljivo izbegavajući žutu traku, koja kao da je bila tu samo za mene, označavajući ulazak u učionicu gde se uči o teoriji straha, o tome kako on funkcioniše i gde se nalazi. Te lekcije su bile samo za mene, zar ne? Moj svet ionako izgledala kao da je prekriven smogom. Ali u tom svetu ne mogu da budem žrtva, zar ne? 

Prvih nekoliko predavanja izgledalo je tako. Lėja bi me odveo pravo do mog mesta u slušaonici. Pokušala sam da izgledam kao „Normalni Učenik Koji Sluša Predavanje“, a on bi mi  na kraju dao beleške i onda bi smo otišli u sledeću slušaonicu. 

„Kako ti je prošao prvi dan?“ 

„Okej. Hvala ti za beleške.“  

„To je moj posao“, nasmešivši se, nestao je iz mog Mehura, polako se gubeći u smogu plavičastih boja uniforme.  

„Endel?“, glas Lėja se polako probio do mene, „hoćeš da se vidimo posle predavanja?“, rekavši to, stao je iznad mene. Ja sam opet bila van „timske aktivnosti“ spremjući sam jednu od smesa koju mi nastavnica zadala, pažljivo je izlivajući u u purpurnu kuglu iz kotla. Pretpostavljam da je moj osmeh ličio na osmeh deteta, dok sam gledala u smesu koja se odjednom pretvara u kuglu umesto da se jednostavno prospe na pod.  

„Endel?“ 

„Nije… Ne. Nema potrebe. Samo mi daj skripte.“ 

„Mislim da je potrebno. Nemaš prijatelje, Endel“, tada je zaustavio svoje ruke na kugli.  

„Imam Genė. Ona je moja drugarica.“ 

„Mislim da nije.“ 

„Rekao si mi. Prvi put. Da je ona. Prijateljica.“ 

„Treba da budemo tim. Endel i ja. Tako da ti možeš da budeš bolja ti?“, a onda je usledila pauza. „Zar ne?“  

„Tim?“ 

„Da. Da napravimo naš tim?“ 

„Ali ti si samo moj vodič kroz Akademiju.“ 

„Možda bi trebalo da budemo takav tim. Možda mogu da ti pomognem i van Akademije. Centar je rekao da bi trebalo da budemo bolji prijatelji, zar ne?“ 

„Nisu rekli to.“ 

„Rekli su, Endel. Nisi čula.“ 

„Možeš li da mi zabeležiš šta nastavnica kaže? Na kraju?“ 

„Zabeležiću nam. Ukoliko bude bitno, zar ne?“, izustio je pre no što je upitao: „Endel?“ 

„Da?“, sočiva su mi skliznula na samu ivicu očiju. On je bio delimično bačen nazad u maglu. Kao da ga je za trenutak zamenilo drugo biće, isto ono koje mi je prvi put reklo da sam lepa.  

„Lepa si“, rekao je. 

Za trenutak, moja sočiva su izgledala skoro udavljeno, kao da je jedini razlog zbog koga sam bila u svom Mehuru pogleda bio taj što me je neko davio. Da su tu bile asfaltne, skoro metalne skice ruku koje je on imao spremne. 

„Rekao sam: lepa si“, ponovio je, polako se približivši mom Mehuru.  

„Skripte. Nastavnica će uskoro govoriti“, izustila sam. 

Mogla sam da osetim kako se moj Mehur polako menja. Kao da je polako postajao ushićen, skoro uplašen. Kao da se plašio da bilo ko može da uđe u njega. Htela sam da mu šapnem da će sve biti u redu, da ćemo večeras proći kroz beleške. Tako da smo čekali, na našem mestu, sve dok nismo primetili komešanje u magli. Svi su otišli. Nekoliko koraka ka profesorskoj katedri, gde nije bilo nikoga. 

„Razmislila si o tome?“ 

„Jesam. Moj odgovor je ne. Samo hoću skripte.“ 

„Nije rekla ništa važno, Endel. Samo razmisli o tome, pre nego što se sastanemo opet.“ 

„O tome?“ 

„Da budemo tim“, i njegovo komešanje u magli polako je izbledelo. Tog dana nisam dobila nijednu belešku. Sve lekcije su izgledale kao komešanje u magli koja me je non-stop pratila, kao figure koje se spremaju da krenu u pohod. Kao da sam bila vojnik neke poslednje armije. 

Zdravo. Ja sam student sa Mehurom i tražim skripte/beleške za predmet AL775 Uvod u alhemiju. Ukoliko biste želeli da mi pomognete, spustite ceduljicu u sanduče broj 455. Zahvalna unapred, Endel. 

Moja molba stajala je gotovo usamljeno na ivici „slobodne table“ u hali Akademije. Da je bila osoba, pretpostavljam da bih je nazvala lešom. Tekst, ispisan jeftinim zelenkastim mastilom koje je već počelo da bledi, ličio je na poslednje dahtaje koji su polako bili sve tiši i tiši. Kao da su ostali tu nakon smrti i telo je jedva čeklo da ih se otarasi. 

„Ti?“, izustila sam, primetivši komešanje unutar Mehura. „Ne mogu više da funkcionišem ovako. Ne znam više šta se dešava u nastavi, Lėja. Ne može sve da bude nevažno!“ 

„Ukoliko bude nešto važno, ja ću ti zapisati, Endel“, rekao je, prelistavši još jednu stranicu svoje sveske. 

„Šta želiš?! Da bi sve opet bilo važno?!“  

„Opet, zapisaću nešto ukoliko bude bitno. Smiri se.“  

„Ali zašto sada ništa nije bitno? Pre je sve bilo bitno! Da li ti je… dosadno?“ 

„Ne. Mi bi trebalo da budemo tim.“ 

„Tim?“ 

„Da. Tim.“ 

„Šta to znači?“  

„Da budemo prijatelji. I onda možemo da pomognemo jednom drugom.“ 

„Možemo li prvo da razgovaramo sa ljudima iz Centra?“ 

„Njima nije bitno šta se dešava sa tobom. Oni ti samo organizuju studije i savetuju. Ja ti ovde pomažem, zar ne?“ 

„Da, ali ne možemo nešto ovako?“ 

„Ovako, šta?!“  

Želela sam da se vratim Mehuru i zamislim da nisam znala šta njegov ton znači. Da je bio samo uznemiren zbog toga što ga nisam razumela. Da verovatno nisam dobro čula. Da verovatno nisam mogla dobro da pročitam njegovo lice. Ali i dalje je stajao tu. 

„Ja…“, skrenula sam pogled, „samo želim beleške. Beleške za predmete.“ 

„To je moj posao.“ 

„Ne razumem te!“ 

„Rekao sam to je moj posao, Endel.“ 

„Znam.“ Mehur se skupio. „Šta mogu da uradim da bi moje… da bi hvatanje beležaka bilo opet bitno?“ 

„Možda možeš da dođeš u moju sobu. I pogledaš moje beleške. Beleške koje su beskorisne. Za tebe.“ 

I tu su bila vrata, ispisana markerima i mastilom. Nekoliko puta kada smo Gene i ja prošle pored njih, njeno lice bi poprimilo izraz koji je bio između zgražavanja i nagona za povraćanjem. Ali za mene, iako sam bila unutar svog Mehura, sve je bilo mutno, kao da i sam Mehur nije želeo da vidim šta je ispisano na vratima.  

Pokucala sam. Kao da je već čekao iza vrata, osetila sam njegov dah jegov dah. Kao i uvek, njegov osmeh bio je tu, kao i prvi put kada smo se našli u kancelariji. Čak je imao i svoj mali notes koji svi vodiči imaju.  

„Razmislila sam o tome. Da budemo tim. Da mi… pomogneš van nastave. I želim da vidim tvoje beleške.“ 

„Moja sveska je na stolu, Endel“, rekao je, pogledavši ka pisaćem stolu. „Možeš da uđeš, naravno. Drago mi je što si odlučila da budemo tim.“ 

Izuvši se, polako sam se dogegala do njegovog stola i otvorila svesku. Beleške su bile tu, nastavljajući se uredno od druge lekcije sve do kraja predavanja. Čak je i nekoliko nastavničinih demonstracija bilo detaljno zapisano.  

„Hvala ti. Sve što mi je potrebno je ovde.“ 

„Drago mi je, Endel“, izustio je. 

Ili nije? Možda je to bila jedino snaga dodira; kao da je dodir mogao da govori. Ali bio je tu, prisutan. Skoro kao omča koja se prvo obavila oko mog vrata, pustivši sav vazduh da se zgruša i polako mi šapuće šta će dalje da uradi. To je bio i dodir koji sam morala da pratim, bio je snaga.  

„Možeš da ideš sada. Sa sveskom. Ona je za tebe.“ 

Moj Mehur i ja smo uzeli svesku i polako se vratili u sobu. Pretpostavljam da sam tada legla na svoj krevet, utonuvši u pokrivač sa amblemom Akademije. I dalje sam držala njegovu svesku, stisnutu uz grudi. Tek tada sam osetila strah, ali ovaj put kao da je neko hteo da mi oduzme svesku, beleške koje su mi trebale da bih položila taj ispit. Tako da ta mešavina drveta i metala ima smisla, zar ne? Ali imala sam svesku, zar ne? I bila sam sama, zar ne? 

Cvet je opet bio tu. Usamljen u polju, skoro odvažno se držeći pod hirovima vetra. Volela bih da zamislim da sam i dalje dovoljno jaka, zar ne, cvetu? Uniforma me podseća na to, zar ne? I tvoje purpurne latice su i dalje jako lepe i žive. Podsećaju me na život, ne na tugu. Ne na ono što se desilo, zar ne? Možda bih volela da sam mogla „istrajati“ u obećanju, i možda te iznenaditi. Ocene su tu. Kada sam ih donela u Centar za Mehur-studente, oni su mi čestitali, i ja sam se osmehnula. Ali da li to znači da sam postala osoba? A ne žrtva? Možda to nije bitno, zar ne? Ali na kraju ‒ iako si ostao samo biljka, nadam se da smo uspeli da razumemo jedno drugo malko više. Zar ne?