Dok se polako vraćao ka automobilu, kroz misli su mu prolazile sve reči koje je od nje čuo proteklih meseci.
–Debilu jedan, budalo, mrzim te, đubre pokvareno, zbog tebe sam htela da se ubijem, ubuću se ako ne dođeš, vidi šta se desilo zbog tebe, dok bi mu pokazivala modrice od udaranja rukama o zid.
Otvorio je vrata i seo za volan. Više nije bio siguran da li želi da bude s njom. Umaralo ga je njeno ponašanje i što je najgore, plašio je se. Bila je u stanju da baci telefon o zid onda kada joj ne bi odgovorio na poruku u određeno vreme. Kada bi bio na treningu, na primer.
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja izlazi uskoro i kratke priče koju je napisala u okviru projekta “I ovo je nasilje”, prenosimo vam intervju sa Ilijanom Šušnjić.
Ilijana je mlada spisateljica koja dolazi iz Niša i ima 21. godinu, a za sebe kaže:
Već nekoliko godina se bavim feminističkim aktivizmom, a u budućnosti vidim sebe u oblastima psihologije ili sociologije. Oduvek sam volela da pišem i to o aktuelnim temama kao što su feminizam, politički odnosi na Balkanu i u svetu, ekologija i istorija, ali, nažalost, još uvek ne pišem javno. Pisanjem ove priče i, pre svega, njenim objavljivanjem , želela sam da izađem iz zone komfora i doprinesem, na svoj način, borbi protiv nasilja.
Odakle dolazi inspiracija za kratku priču koju si napisala?
Ova priča je zapravo deo jedne druge, duže priče koju sam osmislila pre nekog vremena i modifikovana je da bi se prilagodila zadatoj temi o psihološkom nasilju. Kao glavnu inspiraciju navela bih popularnu kulturu (pesme, knjige, filmove i serije) u kojoj se romantizuju toksični odnosi i ljubomorno ponašanje. Smatram da, pošto takav sadržaj najčešće konzumiraju veoma mlade osobe, može imati veoma loš uticaj na njihovo razumevanje ljudskih odnosa a pre svega romantičnih veza i doprineti normalizaciji nasilja.
O kojim oblicima nasilja si pisala i zašto baš o njima?
Odlučila sam da spojim više međusobno povezanih vrsta psihološkog nasilja a to su pretnje, zastrašivanja i manipulacija. Zato što smatram da je izlaz iz takvog jednog odnosa veoma težak jer žrtva oseća odgovornost za postupke nasilnika/ce. Želela sam da pokažem kako takav odnos izgleda iznutra i dočaram osećaj bezizlaznosti, očaja i straha koji ga prati. Jedan od razloga zašto sam se odlučila za ovu vrsu nasilje je i utisak koji sam stekla, a to je da nadležne institucije vrlo često zanemaruju prijave koje se na to odnose a reaguje se tek kada postane kasno.
Ko je nasilnik/ca u tvojoj kratkoj priči?
Nasilnica je Kristina, ali na početku priče se može videti šta je to što je doprinelo njenom ponašanju. Naravno, to je ne opravdava već služi da pokaže kako neko nasilničko ponašanje nastaje i kako se generacijski prenosi. Međutim, ova vrsta nasilja može biti i opasnija, tj. može nastati iz mržnje (najčešće prema ženama) i može se vrlo brzo pretvoriti u pravo fizičko nasilje.
Šta je specifično za tvoju kratku priču i koja je njena poruka?
Rekla bih da je specifično to što su uloge obrnute, žrtva je muškarac tj. mladić. Iz priče se može steći utisak da on nema kome da se obrati i da je u svom bolu sam, kao i da smatra da je on kriv za to što mu se događa iako ne razume zašto. Poruka ove priče je da žrtva može biti bilo ko i da psihološko nasilje može ostaviti jednake posledice kao i fizičko nasilje.
Kako da ljudi prepoznaju oblik nasilja o kom si pričala u svojoj kratkoj priči?
Tako što će primetiti prve promene u ponašanju. Ako se vaš/a partner/ka ne slaže sa nečim što radite može otvoreno izneti svoj stav i reći kako se oseća, bez pretnji i ucena. Kada se dogodi prva ucena, prvi postavljeni ultimatum ili prva pretnja treba imati na umu da ako se desi jednom, desiće se opet.
Koja je to poruka koju bi poslala mladima i svima onima koji prolaze kroz ove vrste nasilja?
Pre svega, da postupci nasilnika/ce nisu njihova odgovornost i da oni nisu krivi za nasilje koje im se dešava. Važno je da o tome kroz šta prolaze razgovaraju sa nekom osobom od poverenja (roditelj, prijatelj, psiholog), odnosno da izgrade mrežu podrške. Takođe smatram da bi trebalo, ako su u mogućnosti, da dokumentuju nasilje ( npr. da snime uništavanje imovine ili izgovaranje pretnje) kako bi imali dokaz kada ga prijavljuju jer se psihološko nasilje teško dokazuje.
Responses