Neva

Neva je imala naporan dan. Danas joj je bio prvi radni dan. Radila je prvu smenu na klinici. Pre početka smene, nije verovala da je konačno dobila posao. Imala je sedam pacijenata za jedno prepodne. Sedam potpuno različitih doživljaja. Dok je došla kući, pao je mrak. Napolju je bilo četiri popodne, njoj se činilo kao da je deset uveče. Tom osećaju je doprinela hladnoća meseca novembra. Nije želela da kuva. Potrebno joj je bilo da uđe u Damjanov stan i legne pored njega. Usput je naručila hranu za dostavu iz njegovog omiljenog restorana. Dolazila je sa mnogo stvari koje je želela da podeli sa Damjanom. Ušla je u zgradu. Odmah je čula glasnu muziku koja nadolazi iz nekog stana. Zazvonio joj je telefon.

„Zdravo, pile!“

Osmehnula se.

„He he, tako ti meni uvek kažeš, zar ne, kad god me vidiš ili čuješ.“

Neva se svim svojim prijateljima obraćala toplim nadimcima. Njima je to na početku bilo čudno, ali su se posle nekog vremena svi navikli. Na telefonu je bio njen bliski kolega i drug Strahinja. Znao je da je počela da radi na svom novom poslu oko kog se dugo premišljala.

„Pričaj mi, kako je bilo?“

„Hej, upravo ulazim u kuću, hvala što si zvao, javljam se samo da malo dođem sebi“, rekla je Neva, pripremajući se da uđe u stan. Pomislila je da Damjan treba prvi da čuje njene utiske o prvom radnom danu.

„Važi, nikakav problem.“

„Divan si, ljubim te.“

Prekidajući vezu, otvorila je vrata od stana, izbegavajući da udari u sušilicu za veš. Nije uspela. Oborila je žicu za sušenje veša i napravila barikadu u hodniku. Muzika je treštala na sav glas.

„Damjane!“

Nije se oglasio.

„Damjane, možeš li da mi pomogneš?“

Tada je čula njegov glas kako raste uz nadolazeći refren pesme sa gramofonske ploče. Strasno je pevao stihove. Odustala je od pomoći. Spustila je torbu na pod. Izula se i nekako spasila sebe i hodnik od sušilice pune veša. Uspravila ju je nazad na zid. Ušla je u dnevnu sobu.

„Ćao, Damjane.“

„Vidi šta sam kupio.“

„Čujem, nova ploča.“

„Da, ali pogledaj koje je izdanje u pitanju. Ludilo, zar ne?“

Neva je pogledala u ploču, osećajući frustraciju koja joj raste u grudima.

„Nisam imao više novca, inače bih ih sve kupio. Moram nekako da nabavim celu kolekciju.“ Damjan nastavlja da sluša muziku, kreće se kroz stan i zastaje ispred ogledala. Na sebi nema majicu, namešta se u različite poze da bi istakao svoje mišiće.

„Mogla bi ti malo na treninge. Ja ne znam kako sam ovako zgodan, bukvalno nenormalno. Gledaj ovo.“ Dok i dalje opsesivno posmatra svaki deo svog stomaka i ruku, Neva odlazi u kupatilo. Iz kupatila čuje: „A šta ćemo da jedemo? Ne čini mi se da si nešto skuvala.“

Sa sve većim pritiskom u grudima, Neva mu odgovora da nije stigla da skuva hranu i da će uskoro stići dostava.

„Normalno, znao sam ja da ti ne umeš. Videćemo kakvu si glupost naručila.“

Nakon što je izašla iz kupatila, dostavljač je zazvonio.

„Nevaa, vraaataa!“

Ona je već bila na vratima. Damjan je isključio muziku. Uznemirenost je splasnula, jer je znala da će sada sesti, uživati u hrani i deljenju svog dana sa njim.

„Dobar dan, hvala Vam, izvolite, ovo je za vas.“ Pružila je bakšiš dostavljaču i zaključala vrata od stana.

Sto u dnevnoj sobi bio je zatrpan raznim papirima i celofanskim omotima. Damjan je zauzeo svoje mesto na sofi i spremio daljinski.

„Šta ćeš sa tim?“ pitala ga je Neva, rasklanjajući sto ispred njega.

„Ne mogu da jedem i ne radim ništa. Gledaćemo nešto.“

Dok je vadila hranu na sto, u glavi joj je odzvanjala reč ništa koju je izgovorio malopre. Damjan je pustio seriju. Ona se priprema da uzme prvi zalogaj hrane u tom danu.

„’Ajde daj malo soka iz kuhinje ako si se setila da kupiš. Suvo je ovako. Ne mogu da jedem ovo.“ Neva vadi sok iz kese za dostavu.

„Šta? Nisi im napomenula da stave sok od jabuke? Ko još pije breskvu? To ti je čist otrov, znaš.“

Ne obazirući se na primedbe, Neva razmišlja da li da pojede i pomfrit ili da ga odmah prosledi njemu. Skeptično gleda u hranu. Damjan pojačava seriju koju je izabrao da gleda.

„A ličiš malo na Anu“, reče joj, misleći na glumicu sa ekrana. Pogledala je u televizor i nastavila da ćuti.

„Mislim, imate obe tako veće čelo. Zar ne?“

Neva ne skreće pogled sa svog tanjira.

„Hej, nervozna, pitao sam te nešto.“

„Ona je viša od mene, i mršavija, nisam sigurna.“

„Misliš zgodnija je od tebe, to da, svakako. A super je, iskreno, ovako kad je tanka riba, možeš da je podigneš kako hoćeš.“

Nastavlja da jede vrlo halapljivo i glasno, i kroz puna usta izgovara: „Auh, jesi videla šta je uradila?“ osmehuje se junakinji iz serije. „Da si makar tako pametna, sve bih ti oprostio.“

U tom trenutku, Neva ostavlja svoj jedva zagrižen burger, odlazi u kuhinju da raskloni za sobom. Damjan nastavlja da jede svoj obrok. Nakon što je završio, ugasio je seriju.

„Zašto si nam ugasio seriju?“

„Pa da odmorimo malo.“

U tom trenutku ustaje i pušta muziku, još glasnije nego kad se Neva vratila sa posla. Počinje da igra ispred ogledala i da pravi grimase kao da se nalazi na koncertu benda koji sluša. On je glavni pevač benda, na koncertu, na stadionu. Svi ga obožavaju. Neva rasklanja đubre preostalo od ručka. I dalje gladna, izbegava da prođe pored ogledala. Oduvek je imala problema sa slikom o sopstvenom telu. Damjan je to znao.

Kada mu je jednom prilikom to rekla, odgovor koji je dobila je bio: „Jao, nisi se valjda istripovala da si debela? Klasična žena. Sasvim si u redu.“

Prisetila se tog razgovora i osetila kako joj se okreće ceo stomak. Osetila je kako ne može da bude u tom stanu. Odjednom joj je bilo strašno hladno. Poželela je da izađe napolje. Obukla je svoj kaput i bez reči izašla iz stana. Dok je izlazila napolje, čula je:

„Je l’ ideš po nešto slatko?“

Silazeći niz stepenice, uzela je telefon u ruke.

„Halo, Strahinja, šta radiš sada? Odlično, izađi za deset minuta. Častim večeru. Zbog posla.“

Kratka priča o psihičkom nasilju. I ovo je nasilje. Šta je psihičko nasilje pročitaj u Rečniku psihičkog nasilja.

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *