Celu zbirku kratkih priča “I ovo je nasilje” možete preuzeti ovde.
„Dakle, da li ćemo da nastavimo kod mene ili kod tebe?“, rekao je.
Stomak mi se grči dok gledam njegov samozadovoljni osmeh na licu.
„Ovde mi je ugodnije“, govorim dok mi glas drhti od neprijatnosti.
„U redu, kako ti želiš. Iako bi bilo interesantnije da smo na nekom boljem mestu“, govori dok seda pored mene.
Njegova ruka poseže za mojim kolenom i usne nalaze moj vrat. Mučnina me preplavljuje i osećanje nemoći mi govori da je kasno. Neću moći da pobegnem ovaj put. Više puta je pokušao, ali nikada nije dobio priliku, međutim danas nije moj srećan dan. Dodiruje mi grudi dok mu ruke istražuju moje telo. Pokušavam da vrištim, ali nema mog glasa. Odraz u polomljenom ogledalu mi pokazuje koliko sam prljava. Suze mi naviru i osećam da je ovo kraj. Uspeće…
Naglo se budim sa teskobom u grudima, još jedan košmar u nizu. Mesecima sanjam istu situaciju, ono što mi se dogodilo. Osećaj da me prati u stopu ne nestaje iako ga više ne viđam. Dobio je otkaz nakon što sam ga prijavila. Međutim, i dalje se plašim, strah da je on negde iza ugla i da čeka da se pojavim, ne prestaje. Mesecima ne spavam dobro, moja porodica ne zna šta mi se dogodilo, sve sam sakrila od njih, niko ne zna. Ne znam kako da se nosim sa svim tim, osećam se prljavo. Svaki put kad me neko pogleda, asocira me na njega, vidim ga u svakom momku koji mi se svidi. Osećam strah i sramotu kada me dodirnu. Ne volim više zagrljaje, bude mi nagon za povraćanjem. Čime sam ja ovo zaslužila?, pitam se dok mi suze liju pod tušem. Moja majka i dalje insistira na tome da prevaziđem strah iako ne razume razlog, niti će ga ikad razumeti. Neću joj reći, kriviće sebe ako bude saznala iako nikako nije mogla da mi pomogne. U potpunosti sam sama. Zašto nisam barem nešto uradila? Zašto mu se nisam suprotstavila? Svakodnevna pitanja na koja nemam odgovor ponovo me proganjaju. Osećanje krivice me obuzima, sramota mi krivi sliku u ogledalu. „TI si kriva. Da nisi ostala, ne bi ti se ovo desilo. Sada je na slobodi, pitanje je kad će pokušati da ti naudi opet.“ Osećam napad panike u grudima, još jedan u nizu. Vazduh mi ne dopire do pluća, suze mi liju niz obraze dok pokušavam da nađem pomoć. Uzimam telefon i zovem Ninu, ona će znati kako da mi pomogne.
„Halo? Darija, da li je sve u redu? Četiri i petnaest ujutru je!“ Ne odgovaram na njeno pitanje. Jedino što čuje jesu moji jecaji i poziv u pomoć. „Ponovo imaš napad panike, dolazim odmah kod tebe!“ Spuštam slušalicu i nadam se da će doći ubrzo.
Vidim pred sobom siluetu mlade žene koja liči na moju prijateljicu, čujem kako viče moje ime pre nego što izgubim svest.
Satima kasnije, osećam hladnu ruku na obrazu. Vraćaju mi se sećanja i shvatam da nisam više sama. Ubrzava mi se disanje i nemir mi se ponovo uvlači u kosti.
„Darija, smiri se. To sam ja, Nina. Zvala si me. Ponovo si imala napad panike“, u glasu joj se čuje zabrinutost.
„Sada se sećam“, pokušavam da izgovorim, ali ne uspevam. Gledam njene oči pune suza pokušavajući da je razuverim i smirim.
„Nešto kriješ od mene, znam to. Ne mogu ti pomoći dok ne shvatim u čemu je problem. Noćima ne spavaš, nikada ranije nisi bila ovako loše“, govori odlučno.
„Desilo… desilo mi se nešto pre šest meseci“, sa prvim rečima i suze mi naviru. Pažljivo me sluša.
„Zaboga, Darija, zašto si to krila toliko dugo od mene? Znaš da sam uvek tu za tebe, i u dobru i u zlu.“
Klimam glavom i nastavljam. „Sećaš se profesora Zdravkovića, profesora koji nam je predavao obligaciono. Dali su mu otkaz pre nekoliko meseci. Ja-ja sam bila razlog, uznemiravao me je mesecima…“
Godinu dana ranije…
„Požuri! Već uveliko kasnimo“, dozivam Milicu dok trčim ka vratima.
„Stižem, samo da ispeglam i ovaj pramen kose!“, viče sa drugog sprata.
„Ovo nam je prvi dan na fakultetu i već kasnimo, savršen prvi utisak, zar ne?“
„Opusti se, Darija. Uvek kasnimo, navići će se“, govori kroz smeh.
„U pravu si… a sada krećem bez tebe, dodela počinje za 20 minuta!“
„Hej! Čekaj me! Nisi fer! Darija!“, viče iza mene dok otvaram vrata i glumim da odlazim. Čujem njene korake iza leđa i negodovanje zbog požurivanja. „Kao da ti nikada nisi kasnila zbog dobre frizure…“, dodaje prevrćući očima.
„Nisam! Zato, kada sam sama, svuda stižem na vreme.“
Izlazimo iz stana u žurbi i zovemo taksi.
Tri meseca kasnije…
„Za dve nedelje nam počinju ispiti, zaista ne znam šta da radim sa obligacionim pravom“, obraćam se Nini i gledam kako uzrujano pokušava da pronađe skriptu.
„Ne znam, stvarno ne znam, mesecima pokušavam da razumem svrhu tog predmeta, ali mi i dalje ništa nije jasno“, njen odgovor mi nije od pomoći.
„Razmišljam o tome da odem na konsultacije kod profesora Zdravkovića, nadam se da ću imati koristi od toga, valjda ću konačno nešto razumeti.“
„Ako misliš da je tako najbolje, idi. Ja ne planiram da idem kod njega, šta ako stekne utisak da nismo dobri studenti?“
Gledam je unezvereno i smejem se. „Zaista Nina, to nema smisla. On je profesor, njegov je posao da nam objasni nedoumice, logično je da ćemo tražiti pomoć.“
„Kako želiš. Ja ne idem.“
*
„Dobar dan, profesore. Zovem se Darija Spasić. Došla sam zbog konsultacija u vezi s predmetom koji predajete“, ulazim pažljivo u kancelariju.
„Dobar dan, Darija. Tako je, sećam vas se sa predavanja“, odgovara i ustaje. „Kako mogu da vam pomognem?“
„Bliži se ispitni rok, međutim jedna oblast koja će biti na ispitu mi nije nikako jasna“, odgovaram nervozno.
„Sedite i razjasnićemo sve što vam je nejasno.“
Četrdeset i pet minuta kasnije, u toku razgovora o lekciji, ustaje i staje iza mene. Osećam njegov dah na ramenu. Nedostaje mi vazduha. „Dakle, koleginice, da li vam je sada jasnije?“, pita me dok mi se približava.
„D-da, hvala vam mnogo“, nervozno odgovaram i odmičem se istog trenutka. Uzimam stvari i ustajem.
„Već idete? Mislio sam da vas pozovem na kafu“, odmerava me od glave do pete uz osmeh. Svaka misao mu se ocrtava na licu.
„Hvala vam, ali imam mnogo obaveza oko ispitnog roka. Doviđenja“, odgovaram dok užurbano izlazim iz njegove kancelarije.
*
„Srela sam ga nekoliko puta nakon toga na hodniku. Svaki put bi me odmerio i nasmejao bi se jezivo“, uznemireno prepričavam Milici šta mi se dogodilo na konsultacijama.
„Darija, molim te, ne preteruj. On je profesor, još je i oženjen, ne verujem da bi to uradio.“
Ne pokušavam da joj dokažem da nije u pravu jer znam da neću uspeti u tome. Previše veruje u to da su profesori iznad studenata. „U pravu si…“, klimam glavom i pravim se da je sve u redu, iako znam da nije.
*
Nedeljama kasnije, profesorovo čudno ponašanje se nastavilo. Neprimereni dodiri, reči i opaske, s vremenom su postajali sve nametljiviji i intimniji. Desilo se nekoliko puta da je prešao granicu, da ga je neko od studenata video, ali bi na tome ostalo. Studenti su ga se plašili, ja sam ga se plašila. Nisam smela da kažem „ne“. Noćima sam se pitala koje bi posledice bile ako bih ga prijavila. Ćutala sam, samo sam želela da se semestar završi i da odem iz grada, ali pre nego što sam imala priliku za to, on je uspeo da mi naudi više nego što sam mislila da je moguće. Nakon toga sam odlučila da ga prijavim.
*
Nina me je gledala sa suzama u očima dok sam privodila priču kraju. „Bože, Darija! Ne mogu da verujem da si sve to preživela sama. Sada mi je jasno zašto si u takvom stanju. Veoma mi je žao!“, glas joj drhti dok me teši.
„U redu je, Nina. Nije tvoja krivica, to je bio moj izbor. Iskreno, plašila sam se da mi niko neće verovati. Međutim, sama znaš da više ne radi na fakultetu i zbog toga mi je jedino drago. Kako je vreme prolazilo, saznala sam za još nekoliko devojaka kojima je uradio isto, čak i gore stvari nego meni. Svedočile su u postupku protiv njega, zbog toga se i završilo tako brzo i u tišini. Ostala sam anonimna u novinama, zato niko i ne zna šta mi se dogodilo“, govorim joj.
Osećam tople ruke oko sebe, Nina me grli. Čudan osećaj me obuzima. Prvi put nakon meseci punih mučnina, neprijatnosti i gađenja prema dodiru osećam lagodnost, mir. Suza olakšanja mi pada na koleno. Prvi jecaj izlazi iz mog grla nakon toliko vremena a sa njim i sva bol koju sam taložila u sebi. Njene oči mi poručuju da više nisam sama. „U redu je, Darija. Pusti sve, ti si najjača osoba koju poznajem. Možeš biti ranjiva, daj sebi oduška. Bezbedna si, nema ga više. Slobodna si.“
Sakupljam deliće polomljenog stakla i sastavljam novo ogledalo, gledam svoj odraz u njemu. Slobodna sam.
Celu zbirku kratkih priča “I ovo je nasilje” možete preuzeti ovde.
Responses