Pismo upozorenja

U Novom Sadu sam se osećala kao druga osoba – živo, poletno i motivisano. Moje šarenilo se poklapalo sa šarenilom grada. Najviše su me fascinirale zgrade kakve bih volela da gradim kad završim fakultet. Za sada sam samo u jednoj takvoj živela (i živim i dalje), mada sam se nadala da ću uskoro naći neki bolji smeštaj jer počinju da mi smetaju stare stvari vlasnika stana u čijoj sam sobi boravila. Prvog dana mi je baba Vera obećala da će njen muž naći neko drugo mesto za knjige kojih je bilo najviše u sobi, ali to još nije uradio. Prijalo bi mi i više svetla i vazduha, jer je ovaj mali prozor bio nedovoljan da bi se soba izluftirala. Ispod kreveta sam pronašla dve kutije od patika, u jednoj su bila dokumenta, u drugoj pisma koja su mirisala na prošlost, i baš po tom ustajalom mirisu pamtiću početak studentskog života.

Iliju bih uvek čekala na autobuskoj stanici i tu sam često maštala kako ću jednog dana, kada prerastem ovaj grad, otići u neki veći. Volela bih i da Ilija pođe sa mnom, kao što bi mi i sad bilo draže da živi ovde, ali on je ostao u našem rodnom mestu. Tamo se zaposlio posle srednje škole i zato smo se viđali samo vikendom. Nekad bih ja odlazila kući, nekad bi on dolazio kod mene, kao sad. Dok smo šetali, bila sam ponosna što se lako snalazim u novom gradu. Mogla sam da šetam satima, a i trudila sam se da upijem što više vazduha pre nego što se vratim svojoj sobi i učenju.

Danas smo bili do Petrovaradinske tvrđave. Poželela sam da jednom siđemo i u katakombe sa vodičem, a najviše od svega bih volela da čujem kako su sve to izgradili i kako su izgledale ratne godine koje je tvrđava preživela. Ilija mi je na to rekao da mu je čudno što me zanimaju samo „muške teme“ i podrugljivo upitao da li želim da počnem i fudbal da pratim sa njim. Prošla sam rukama kroz kosu i započela drugu temu. Želela sam da podelim sa njim svoju brigu oko kolokvijuma iz Nacrtne geometrije.

„Rekao sam ti da je to težak fakultet.“

„Da, nije jednostavno, ali mora isprva da bude teško da bi mi posle bilo lakše.“

„Kad posle?“

„Pa posle faksa, kad diplomiram i zaposlim se.“

„To ti misliš! Teška je to profesija, pogotovo za žene, ne znam što se uopšte zalećete i upisujete to, samo roditeljima trošite pare“, pričao je sigurno kao da razume svet bolje od mene.

„Da li ti sebe možeš da zamisliš u buci i prašini među radnicima? Ti, tako nežna i krhka.“

„Ma daj, znaš koliko devojaka ima na mom smeru.“

„Pa kažem ti, ne slušaš me, zalećete se, pa posle odustajete. A ti, evo, već zbog prvog kolokvijuma kukaš.“

Nisam imala snage da se borim, verovatno jer je ovim samo nahranio onaj deo mene koji je sumnjao u moje sposobnosti. Zaćutala sam, ali ne onako kako ćuti zaljubljena devojka dok uživa u pogledu sa tvrđave, komunicirajući sa dečkom samo dodirima. Ćutala sam da ne bih izazvala još koji sličan komentar.

Znam da sam isplanirala da učim nakon šetnje sa Ilijom, međutim, bila sam obeshrabrena. Gradivo mi je delovalo još komplikovanije i zbog toga sam morala da nađem neku drugu aktivnost koja bi mi skrenula misli od stvarnih obaveza, posebno od kolokvijuma. Radoznalost me je vukla ka onim kutijama, sada mi ni njihov miris nije smetao. Naravno da mi je ona druga kutija sa pismima bila interesantnija. Uzela sam prvo pismo sa gomile:

Draga Vera,

Nedostaju mi tvoja pisma, a o našim šetnjama i razgovorima da ne pričam. Ni sa kim mi nije tako prijatno kao sa tobom.

Drago mi je da si se zaljubila, nemoj da pomisliš da sam ljubomorna na tvoju vezu, ali moram ti ovo reći i neću okolišati. Deluje mi kao da te on sputava i da ti ne dâ da napreduješ. Molim te, seti se koliko si želela da upišeš književnost, nemoj sada da odustaneš. Seti se da su tvoje želje i ambicije postojale i pre nego što si njega upoznala. Eto, samo ću ti toliko reći i neću se dalje mešati, a znam da si bistra i da ćeš sama uvideti kako stoje stvari.

Celo društvo te pozdravlja i svi se nadamo da ćeš se vratiti na fakultet. Nadam se da ćeš nam uskoro doći, nije kasno, nisi mnogo propustila.

Piši mi kako si ti i šta radiš, očekujem tvoje pismo.

Tvoja Kika

Sada mi je jasnije zašto baba Vera ima ovoliko knjiga. Ako bih pročitala i ostala pisma, mogla bih je bolje upoznati i saznati da li se vratila na fakultet, mada me je pomalo grizla savest što joj zadirem u privatnost i taj osećaj me naterao da prestanem sa čitanjem i vratim kutije ispod kreveta.

Međutim, nisam ostala bez svojih odgovora; tog meseca, kad sam plaćala kiriju, rekla mi je da mi se divi što studiram.

„Ja sam, nažalost, odustala od književnosti. Al’ i dalje volim da čitam. Trenutno čitam jednu…“

„Ne davi dete, Vera! Sad će da ti priča kako je htela da bude profesorica, da nosi dnevnik i pregleda sastave. Profesorica Vera!“ prekinuo je muž Verin nalet ushićenja oko omiljene teme. Plašim se da je to isti onaj na koga ju je drugarica upozoravala u pismu.