Poslednji pozdrav

Rekao si mi da je sve moja krivica.  

Rekao si mi da sam ja kriva, iako si bio jedina osoba od koje to nikad nisam smela da čujem. 

Bio si jedina osoba koja nikad to nije smela da mi kaže. A ipak si mi rekao i to baš tim rečima: ,,Ti si kriva“.  

I te reči su ostale da odzvanjaju kroz večnost, kao eho nikad prevaziđenog komentara. 

I nakon svih reči podrške upućenih drugim devojkama u ovakvim situacijama, nakon što sam sebe toliko dugo zvala feministkinjom, nakon hiljadu puta izgovorenog ,,nije tvoja krivica“ , stala sam i pogledala se u ogledalo.  

Moje telo je izgledalo nekako drugačije, moja budućnost i prošlost u tom trenutku više nisu bile samo moje.  

Znam da sam imala svoj život pre, ali više ne mogu da se setim kako sam ga vodila, koga sam pre videla u tom ogledalu.  

Ko je bila ta osoba u odrazu?  

I onda sam uhvatila sebe kako razmišljam da li bi bilo bolje da me nema i da više ne osećam svoje telo koje više i ne doživljavam kao svoje; da ne čujem svoje misli, koje su pomalo i tvoje, i da li bi svima zaista tako bilo bolje? 

Gde je osoba koja je na protestima vikala: ,,Nasilnike u zatvore, pravda za žrtve nasilja!“, gde je njena hrabrost, gde se sakrila, zašto joj je utihnuo glas?  

Gde joj je snaga, petlja, želja za pravdom?  

Snaga je izneverila, petlja je tiho iščezla, odlučila se za neko drugo skretanje na raskrsnici, želja za sopstvenom pravdom je nestala sa odlukom da neću prijaviti.  

Da neću nikome reći, da ću se povući, utihnuti, zaboraviti…  

Jer, možda nije trebalo da pijem, možda je trebalo da obučem zatvoreniju majicu, možda nikad nisam smela da ustanem sama od stola.  

Možda je trebalo da se više pazim, da manje izazivam, jer ,,muškarci imaju nagone“.  

Pitanja: ,,Zašto nisi vrištala, pobegla, tražila pomoć, zašto nisi stisnula zube, prekrstila noge, udarila ga, zašto nisi nikome rekla, prijavila ga, otišla u policiju, zašto tek sada pričaš o tome?“, postala su previše lična.  

Počela su da me guše, da mi govore da sam mogla nešto da preduzmem, da možda i jeste bila moja krivica. 

Ali jesu li moje ,,molim te, nemoj“ i ,,prestani“ zaista bili tako tihi? 

Da li su te reči zapravo bile izgovorene, ili je to bio samo monolog u mojoj glavi? 

Zašto su mi se glasne žice stegle, zašto nisu ispustile nikakav zvuk? 

I svaki tvoj dodir je sad drugačiji.  

Tvoje ruke mi više ne pružaju sigurnost, tvoje prisustvo mi unosi neku neobjašnjivu nelagodu. 

Svako tvoje ,,volim te“ zamenio je eho tog nikad prevaziđenog komentara: ,,Ti si kriva“. 

Ispričao si to i drugovima jer ipak ste vi kao braća, ipak vi sve delite.  

I rekao si im šta mi se desilo, i kako sam ja kriva. 

I pitao si ih kako sam to mogla da ti uradim.  

Kako sam mogla da te prevarim? 

Kako sam mogla tako da te izneverim? 

Zar mi nisi bio dovoljan? 

Zašto sam izmislila takvu priču samo da bih sakrila kako sam zapravo nemoralna? 

,,Ti si kriva.“ 

I odlučila sam da više ne želim da živim po tvojim pravilima, i da ne mogu da živim sa osećanjem krivice koje si ti u meni probudio.  

Ne želim da živim u telu koje više ne doživljavam kao svoje, sa sudbinom nad kojom svi imaju više kontrole nego ja, ne želim više da živim sa tuđim prekim pogledima.  

Dok pišem ovo shvatam da i jesam kriva. Bila je to i moja krivica.  

A s tom krivicom više ne mogu da se nosim.  

Ako čitaš ovo, svoje telo više ne osećam, svoje misli više ne čujem, i možda sada i jeste zaista svima bolje.  

Mom dragom, sa ljubavlju šaljem svoje poslednje pozdrave <3