Postaješ luda

„I stvarno sad radim nešto što mi baš prija, i ljudi, i atmosfera, i predstava… Samo što je Aleksa ponovo počeo da mi prigovara. Stalno ista priča. Gde si? S kim si? Nikad te ne viđam i slično. Samo mi nije jasno kako me ne viđa ako je stalno kod mene, praktično se preselio. U proteklih nedelju dana, pet noći je prespavao ovde, a ova druga dva dana je bio vikend i nije ga bilo celu noć, samo sam ga čula kako se ušunjao oko pola sedam.“

Onda je ponovo začula korake u hodniku, a ubrzo zatim i kucanje na vratima.

„Evo ga, čujemo se kasnije.“

Ponovo je došao kod nje. Na pitanje: „Gde si bio?“ uvek bi dobijala iste odgovore – ako se odgovorom smatra nešto što izbegava pitanje. Ili nije bio nigde ili nije bitno. Tako je bilo i sada, propraćeno neprijatnom tišinom. Nakon nekog vremena, opazio je na stolu malu gomilu sitnica poput slušalica, klikera, laka za nokte i špila karata, među kojima su bili upaljač i cigare. To su bile jedine stvari koje je primetio. Verovao je da žene ne treba da puše i da je to odvratno, iako je i sam to radio. Ovaj prizor ga je jako razbesneo, počeo je da je kritikuje i krivi, pretpostavivši da je to bilo njeno, da puši i da to čini već neko vreme, samo to od njega krije. Tek nakon par minuta njegovog razbesnelog monologa, ona dolazi do reči. Cigare nisu bile za nju, sve te sitnice bile su rekvizita za predstavu koju radi.

Možda ovo zvuči kao skroz legitimno opravdanje, i kao da bi se tu rasprava završila, ali ovo ga je samo još više razljutilo.

Smetala mu je ta predstava, i ona je to znala. Svaki put pre odlaska na probe desila bi se neka manja ili veća rasprava o tome i tim ljudima. On je na sve njih gledao kao na čudake, a polako je, u njegovim očima, i ona to postajala. Branio joj je da ostaje posle probe i da se druži sa njima, dva sata tamo su prema njegovom mišljenju bila i previše. Za nju su probe bile spas. Ta dva sata koja bi provodila tamo bila su najbolji deo njene čitave nedelje. To je bio beg od realnog sveta, od obaveza, a i od njega.

Ovoga puta svađali su se još dugo, duže nego inače, i nisu privodili kraju. Ona je već morala da krene na probu, nije stigla ni da se spremi, ali on je nije puštao. Nije imao nimalo poštovanja za njeno vreme i njenu slobodu. Mnoga dešavanja je propustila iz istog razloga, jer bi on uvek znao da je zadrži na neki način. Ona nikad ne bi okrivila njega, smišljala bi lažna opravdanja i izgovore u koje bi ostali uglavnom poverovali. U toku svađe, ona je neretko znala i da zaplače, on je uvek bio hladan. Krivicu bi, na kraju, uvek samo ona osećala. Ovoga puta bila je spremna da završi sve i sigurna da neće ponovo nasesti na njegove trikove. Krenula je da napusti prostoriju, ali…

„Da me voliš, ne bi tek tako otišla!“

Upalilo bi svaki put, uvek bi se vratila. Krenula bi da se pakuje, da otključava vrata, ali ovo bi je uvek zaustavilo. On bi svaki put dobio ono što je hteo. Njihove svađe izgledale su skoro potpuno isto, imale su šablon. Ova rečenica, ili neka njena varijacija, bile su deo njega.

Ona je padala na to zato što ga stvarno jeste volela. Prvih par meseci bio je divan prema njoj, bio je jedina osoba koju je znala u gradu kada je došla na fakultet i pružao joj je sigurnost, bar u nekom smislu te reči. Takođe, bila mu je zahvalna jer joj je u tih par meseci pomagao da se snađe u gradu i na fakultetu, da upozna nove ljude i obiđe nova mesta. Vodio ju je svuda i pokazivao svima. Ona je i dalje živela u tom vremenu, pokušavajući da opravda i razume njegovo trenutno ponašanje. Mislila je da će ovo proći i da jednostavno ne razmišljaju isto.

Kako je vreme prolazilo, ona se postepeno utišavala, gubila je energiju. Prestala je da se trudi da mu objasni, prestala je da se nada da će je shvatiti. Stvari koje je on govorio zvučale su sve više kao istina. Misli su joj se preplitale i ništa joj više nije bilo jasno. Bio je stariji, u neku ruku on joj je pomalo bio i uzor. Nekad ga se i plašila. Iako joj nikad ništa fizički nije učinio, moć je uvek bila u njegovim rukama. Osećala se kao na tankom ledu, i svaka mala stvar koju bi ona radila mogla bi da razbije led i potencijalno dovede do nečeg goreg.

Svađa se nastavila.

„I ovo mi je hvala za sve?“

„Nisam tako mislila, samo…“

„Samo ovo, samo ono, nemaš kraja.“

„Ali…“

„Otkako si krenula tamo, stalno nešto dramiš.“

„Nije tačno, ja… Ja… Samo…“

„Eto, postaješ luda kao oni…“

Odavno je kasnila na probu, više nije bilo poente ni odlaziti. On se nije zaustavljao, a ona je sve više ćutala. Nije mogla to da podnese, a nije znala kako sve da okonča. Htela je da iskoči iz svoje kože ili začepi uši zauvek. Kako bi ovu agoniju privela kraju, otišla je do stola i sve one sitnice bacila u kantu za smeće. Digla je ruke, proglasila je svoj poraz. Napokon, usledila je tišina, propraćena tihim podsmehom. Atmosfera u prostoriji se totalno promenila i sva tenzija je otišla u kantu zajedno sa onim cigarama. Ovo je prijalo oboma. Nije zažalila što je to uradila, i uradila bi i puno više samo za koji minut mira i osećanja ljubavi, makar ona bila uslovljena. Taj akt bacanja rekvizite bio je simbol njenog poraza. U dubini duše znala je da i dalje voli scenu i da joj ti ljudi nešto znače, ali to više nije mogla da osvesti. Počeli su i njoj da liče na čudake, sektaše i sve ostale nazive koje je Aleksa koristio. Sledeći dan je pozvala pozorište i, uz oči pune suza, rekla da odustaje.

On je dobio ono što je hteo i bio je zadovoljan, ali ni to nije potrajalo dugo. Ona se odrekla glume, iako je svaki naredni dan glumila da je srećna.

Kratka priča o geslajtingu. I ovo je nasilje. Šta je geslajting pročitaj u Rečniku psihičkog nasilja.

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *