Negde u Vojvodini…
„Ne želim da umrem, ponekad poželim da se nisam ni rodila…“
„Petra, za ime sveta! Tako mlada, talentovana i pametna studentkinja! Veruj mi, postoji drugi način za rešenje ove situacije“, rekla mi je Martina, moja najbolja drugarica.
„Znam, znam. Izvini, jako sam zbunjena. Nikada se pre ovo nije dešavalo. Da li je moguće da se osoba promeni preko noći?“ uzdahnuh.
„Možda je imao samo loš period, ko zna. Popričajte večeras. Kaži mu iskreno kako se osećaš. Već nedeljama ne izlaziš, a toliko dobrih žurki je bilo…“
„Ne znam da li ću izdržati ovo a da mi ne pukne film, iskreno. U svakom slučaju, hvala ti što si me saslušala. Moram da krenem, treba nešto da pišem za Prirodnu selekciju, a treba i da učim. Vidimo se.“
„Vidimo se i čuvaj se!“ doviknu mi Martina dok sam otvarala vrata kafića i nasmejala se pri izlasku.
Otključavam vrata i ulazim u stan. To je jedan mali, ali i simpatičan stančić. Iznajmili smo ga Danilo i ja, pošto studiramo i istom gradu. Danilo je moj dečko, koji je trenutno još na predavanju. Sedam za svoj radni sto, otvaram laptop, knjige i skripta i počinjem sa isčitavanjem. Studiranje biologije nije nimalo jednostavno, ali jeste zanimljivo.
Ne znam koliko sati je prošlo, ipak jedini uvid o tome predstavlja lampa koju sam morala upaliti. Znači – smrklo se.
Čujem kucanje na vratima.
„Petra, ja sam. Molim te otključaj, ne mogu da nađem ključ.“ Ustajem i otključavam vrata Danilu.
„Hej, vratio si se.“
„Vidiš da jesam.“
„Danilo, vidi, volela bih sa porazgovaramo o nečemu. U poslednje vreme…“
„Danilo ovo, Danilo ono… Pa šta je sada? Ne razumem, uvek imaš neku zamerku za mene, nikada ti nisam dobar. Šta te sada muči, ‘ajde molim te mi reci?!“
„O ovome i pokušavam da ti pričam! Promenio si se, ja… Ja, ja ne znam. Ništa ne smem da ti kažem…“ Pokušavam svim snagama da zadržim suze i ne briznem u plač. Ipak, nekoliko suza skotrljaše se po mom obrazu.
Danilo prevrne očima, pa nastavi: „Vidi, cmizdravice moja, imao sam lošu nedelju, nisam zadovoljan sa poslednjim kolokvijumom, malo me razumi“.
„Ali takav si već skoro mesec i po dana… Nisam ja kriva za kolok…“
„Pa ipak malo jesi. Zbog tvoje prehlade sam ti kuvao one čajeve i čorbice. Onda sam ti skidao onaj program što ti treba za faks. Ček, šta još… E da, vozio sam te svojim kolima do one nedođije da uzmeš tu neku biljku jer je tebi bila potrebna za faks. Sve to oduzima vremena, koje sam ja – lično ja – izdvojio za tebe i nisam stigao da učim.
„Ja, ja… U redu, Danilo, izvini. Nisam htela da te uznemirim… Sve je u redu… Izvini, molim te.“
„Sledeći put pamti šta sve radim za tebe.“
„Okej, okej…“
Možda je u pravu. Ja sam ta koja ga je kočila neko vreme. Možda treba sada da se smirim i sve će biti okej. Možda sam čak ispala i malo sebična.
* * *
Otvaram kofer i pakujem sve što treba da ponesem kući. Petak je, što znači da idem kući za vikend.
Kuvam sebi kafu sa mlekom dok čekam Danila da se vrati sa predavanja. Vrata se napokon otvaraju.
„Stigao sa… Hej, hej, gde ideš ti?“ pita me Danilo.
„Kako to misliš, zaboga, idem kod mojih“, šaljivo se nasmejah, trudeći se da ne podižem tenziju.
„Ne ovog vikenda. Idemo zajedno kod jednog mog druga, on ove godine završava faks, sređuje nešto za zapošljavanje, a može i mene da provuče da se zaposlim. No, nebitno, duga priča. Pravi neki dogovor danas kod njega u stanu, ali opuštena varijanta, više kao druženje eto, još nekoliko mojih drugova će biti.“
„Danilo, planirala sam da idem kući za vikend i rekla sam ti to… Nisam bila kod kuće poslednja tri vikenda… Idi ti kod tvog druga sam, ja ću sledeći put…“ Dlanovi su mi bili mokri od znoja. Zašto se toliko plašim? Ne znam da li sam sve dobro rekla, ali se nadam da Danilo neće pući od besa.
„Petra, vidi, ne mogu da idem sam kao neki samotnjak, bruka, blam, čoveče. Uostalom, posle ćemo da idemo na neku žurku ili svirku, a ti voliš svirke. Važno mi je da ideš sa mnom večeras, rekao sam mu da dolaziš, a i on hoće da te upozna. Možda i tebi sredi neki poslić, razume se u sve to. Uostalom, kako bi se ti osećala kada se neko koga isčekuješ samo ne bi pojavio i ispalio?“
„Iskreno, ne bih bila jako vesela…“
„E pa onda, kažem ti, ideš sa mnom večeras.“
Niz pomešanih emocija počeo je da me uznemirava. S jedne strane, jako mi je žao što ne idem kući u posetu svojima, ali s druge strane, volim da upoznajem nove ljude i bilo mi je drago što neko želi baš mene da upozna. A povrh svega, Danilo je delovao sasvim mirno, što me je najviše i smirilo. Možda je neko mini-druženje sa ostalim ljudima potrebno da osveži našu vezu. Odlučila sam da krenem sa njim, ipak mu je to bilo važno.
* * *
Penjemo se uz stepenice. Zgrada je iznutra dosta zapuštena i prljava, ali živi tu dosta ljudi. Bar je Danilo tako rekao. Čuje se neka muzika, doduše nije jako glasna. Pretpostavljam da je to neki miks pesama za žurku, što ja inače ne slušam, apsolutno nikada. Ništa ne može da zameni moje ploče klasičnog roka.
Danilo jakim udarcima kuca na malo oštećena vrata. Ubrzo zatim, ona se otvaraju.
„Ooooo, pa evo njega! Ekipa, vidite ko nam je došao!“
„Da, da. E vidi, Gajo, ko je to došao sa mnom, moja mala plačljivica. Zamisli, htela je da ide kod svojih, a propustila bi tvoju žurkicu.“
„Ma neeeemoj tako, Danilo, devojka ti je“, reče mu ovaj Gaja.
„Ja sam Gaja, a ovo ovde je ostatak ekipe: Žarko, Luka, Mihailo i Tomas. Hajde, upadajte, ne stojte na vratima.“
„Ja sam Petra, a ne plačljivica“, nasmeših se i pružih mu ruku.
Nisam nikada imala problem da se predstavim i upoznajem. Gaja nas je ponudio pićem, Danilo je uzeo pivo, a ja tražih čašu bambusa. Međutim, Danilo je insistirao da uzmem čašu soka. Nisam htela da se svađam, pa sam pristala na sok.
Atmosfera je sasvim prijatna, ali među momcima. Pričali su o svemu, o faksu, o tome šta dalje, pa je Gaja počeo da priča o nekoj američkoj kompaniji koja traži mlade programere za zapošljavanje. U međuvremenu, Danilo me odmerava od glave do pete, blene u mene i daje mi poglede upozorenja. Samo što ne znam povodom čega. Nikada mi nije bio problem da pričam sa ljudima koje sam tek upoznala, ali sada nisam mogla da se opustim. Ćutala sam sve dok me Gaja nije upitao:
„Ljudi, mi se zapričali a Petra ćuti. Petra, šta studiraš?“
„Bi-bi-biogiju, prva sam g-godina osnov…“ Mucala sam, nisam ni dovršila rečenicu, a Danilo me prekide.
„Studira biologiju, prva je godina osnovnih akademskih studija. Vidiš da muca, ima tremu pred novim licima.“
„Okej, okej, šta god. Nego, Petra, moja sestra studira ekologiju na istom fakultetu. Da li poznaješ Saru? Niska, roze kosa, naočare.“
„Ne, ne poznaje je. Druži se sa jako malo ljudi, dosta je antisocijalna“, momentalno odgovori Danilo.
„Okej, Danilo, pusti devojku da sama priča, čoveče. Mislim, ne razumem što se ubacuješ. Dakle, sad mi ti reci, je l’ poznaješ Saru?“ nastavi Gaja, očito pokušavajući da i mene uključi u razgovor.
„Videla sam je nekoliko…“ ne uspevam da završim rečenicu, kad: „Videla je Saru nekoliko puta, ne poznaje je, kažem ti antisocijalna je“ završi je Danilo umesto mene.
Sa najvećim čuđenjem pogledam u Danila, tako slobodno govori umesto mene. Prvo zuri u mene, zatim odgovara umesto mene, a pritom govori najveće laži ikad izrečene. Uostalom, i Gaja je primetio da Danilovo ponašanje prema meni nije okej. Mislim da mi je jasno sve. Već mi je dosta. Došla sam da se družim, a ne da se prilagođavam očekivanjima svog dečka.
„Danilo, o čemu ti pričaš? Reci mi, o čemu ti pričaš? Ovo sam pokušala tada da ti objasnim! Ali ni tada mi nisi dozvolio da završim! Sve si prebacio na mene, da je to moja krivica! Moja krivica za to što se ti ponašaš kao, kao, kao… Pa ne znam ni reč za to! Toliko mi je svega do ovde da ne mogu više da trpim ovo, ovo, ovo tvoje ponašanje sa nula poštovanja prema meni!“
„Petra, ‘ajde smiri se, ženo, šalio sam se malo, praviš dramu pred mojim prijateljima…“
„Šalio si se?! Ova tvoja šala traje već skoro dva meseca!“ Ostajem bez daha, osećam kako mi se ubrzalo disanje i kako gorim u licu. Ostali momci su samo nepomično sedeli i verovatno bili totalno zbunjeni.
„Ljudi, ona izmišlja, mislim da je ovo taj period u mesecu…“ Danilo napravi glupu šalu i nasmeši se, pokušavajući da napravi od mene budalu. Niko od momaka se nije nasmejao.
„Danilo, ne znam o čemu je reč, ali nemoj da se smeješ na gluposti, mislim porazgovaraj sa Petrom i ponašaj se kao zreo mladić“, reče mu Gaja, dok ostatak ekipe klimnu glavom.
„Hvala ti, Gajo, ali nema potrebe da Danilo priča sa mnom. Ne želim ništa više da čujem od njega. Vidi, Danilo, ja sam pretrpela dovoljno. Čemu ovo, ovo, ovo tvoje ismevanje i kontrolisanje?! Rekla sam svoje. Ja više ne mogu, znači ne mogu da trpim! Ja sam sa tobom završila, gotovo je; čuješ li me – go-to-vo je.“
Danilo me je jedva i gledao. Ništa nije rekao. Pogledao je ekipu, a onda je pogledao mene, pa spustio pogled. Zar je moguće da neće ni da me pogleda?
„Jasno mi je, sve mi je jasno. Ćutiš, ne gledaš me dok ti pričam, sve mi je jasno. Jako, ali jako kukavički čin. Gajo, molim te, napravi mi taj bambus koji sam i htela, i palim odavde.“
Gaja mi smućka bambus i da mi ga u plastičnoj čaši. Ja se zahvaljujem, okrećem se i izlazim iz stana. Osećam se tako slobodno, znajući da su svi sukobi gotovi. Rat je završen.
Hvatam telefon u ruke i pišem mami poruku kako ću sutra stići prvim vozom kući. Ispričaću joj sve uživo sutra.
Hodam slabo osvetljenom ulicom. Ja sam sama svoja herojka, šta je moglo da me uplaši? Više ništa.
U imeniku pronalazim broj svoje najbolje drugarice Martine i pritiskam slušalicu.
Tuuut, tuuut, tuuut…
„Halo?“
„Gde si?“
„Spremam se za svirku. Brat mi nastupa.“
„Martina, slušaj, idemo prvo do mog stana po moje stvari, ostavljam ih kod tebe pa idemo na svirku. Prespavaću kod tebe večeras.“
„Šta se desilo, Petra? Je l’, jesi okej? Je l’ Danilo nešto uradio?“
„Nikada se bolje nisam osećala. Vidimo se za deset minuta.“
Spuštam slušalicu i nastavljam da hodam kroz ulicu. Shvatam koliko me je on ograničavao. Da, da, i to je nasilje. Sve što je radio bilo je nasilje. Osećam miris sveže jesenje noći. Da li ovako miriše pobeda?
Kratka priča o ponižanju. I ovo je nasilje. Šta je ponišavanje pročitaj u Rečniku psihičkog nasilja.
Responses