Praksa

„Uopšte mi se ne sviđa što su te odmah primili na praksu“, rekla mi je prekornim glasom preko telefona dok je kašljala.  

Sigurno je opet pušila.  

„Srećan ti prvi dan na praksi, dušo“, sarkastično sam odgovorila dok sam žurno koračala ka autobuskoj stanici.  

„Je l’ si ti uopšte imala intervju kod njih? Ne, nego te je profesor preporučio. Ti ne znaš ni kod koga ideš.“  

„A šta je trebalo da kažem čoveku ‒ hvala, ali ne hvala? ’Ajde, daj molim te, stvarno preteruješ ponekad.“ 

„Ja ti to kažem samo za tvoje dobro. I ja sam imala dvadeset tri godine.“  

„E ’ajde, moram da prekidam, stiže mi bus“, uzvratila sam dok sam pogledom hvatala jedanaesticu koja se približava.  

„Marija, molim te, čuv…“ 

Tada sam ugasila telefon. Više nisam mogla da je slušam, previše je naporna. Ne mogu da verujem da je moja keva u stanju da bude ljubomorna na mene. Žena ne može da prihvati da nisam više mala i da mi ne treba njena pomoć i zaštita. ,,Ljudi umeju da budu jako neprijatni na poslu.“ S tim mi je ispirala mozak ceo život. Mislim se ‒ pa možda tebi, koja si radila u kafani i sa pijanim budalama. Ja ne radim sa pijanim budalama i uopšte neću da razmišljam o tome. 

Jedanaestica je stala na dvesta metara od zgrade u kojoj se nalazila kompanija. Novoizgrađeni kompleks, potpuno od stakla, poslužio mi je kao savršeno ogledalo za brzinsko nameštanje kose.  

Uz pomoć ljubaznog portira brzo sam našla lift i njime se penjem na drugi sprat, pravo do tehničkog prijema.  

Za pultom je sedela žena prosede kose, rekla bih u kasnim četrdesetim, i užurbano kucala nešto po tastaturi.  

„Izvinite“, obratila sam joj se tiho, ne želeći da je prekidam u poslu.  

Nije podizala pogled sa ekrana kompjutera.  

„Recite, samo budite brzi.“  

„Dobar dan, ja sam Marija Jović. Danas bi trebalo da počnem sa praksom. Ja tražim…“  

„Ako tražite profesora, on vam je u drugoj kancelariji desno, niz hodnik“, odgovorila je vojnički hladno.  

„Hvala“, odgovorila sam kratko i nastavila niz hodnik.  

Kucnula sam tiho, u nedoumici da li da sačekam kraj razgovora koji je dopirao iz kancelarije.  

Unutra su me sačekali profesor i mentor, obojica zavaljeni u stolice sa kožnim naslonima.  

Ugledavši me na vratima, vidno su se oraspoložili, a po profesorovom osmehu mogla sam da prepoznam da je srećan što sam se pojavila na vreme.  

„Tačna kao sat“, prokomentarisao je veselim tonom, blago se osmehujući.  

„Dobar dan, profesore, kako ste?“, upitala sam ga pružajući mu ruku. Nisam želela da pomisli da sam nezahvalna.  

„Ovo je Marija“, rekao je okrenuvši se ka mom mentoru, „a ovo je Nenad, on će biti vaš mentor na praksi.“ 

„Drago mi je što se konačno upoznajemo. Čuo sam mnogo lepih stvari o vama“, uzvratio je Nenad uzbuđeno, stegnuvši mi jako ruku pri pozdravu.  

„Drago mi je“, uzvratila sam ljubazno. Nisam želela da pomisli da sam neka nevaspitana klinka. Sela sam na stolicu pored profesora i spustila torbu u krilo.  

„Profesor i ja smo malopre razgovarali o vama i ja sam siguran da ćete tokom ove prakse naučiti baš ono što vas zanima.“ 

„I ja se nadam“, uzvratih nervozno. 

„Dobro, ako vam ja više ne trebam, ostavljam vas“, rekao je profesor ustajući iz fotelje. „Želim vam srećan rad. I, Marija, ne zaboravite da mi početkom meseca donesete dnevnik prakse.“  

U trenutku kada je profesor izašao iz kancelarije, osetila sam grč u stomaku i vrtoglavicu.  

„Matori je neviđen smarač, kako možeš uopšte da ga slušaš na faksu?“  

Grč u stomaku je bio sve intenzivniji i osećala sam sve veću mučninu.  

„Mogu li da otvorim malo prozor, vrućina mi je?“, upitala sam ga bojažljivo.  

Njegove plave oči bile su uprte pravo u moju košulju.  

„I ja bih pao u nesvest da sam zakopčan do grla“, uzvratio mi je smejući se.  

Opet sam zaćutala. Prokomentarisao je to: 

„Ajde, šta si se umusila tako? Pa nisi došla da robijaš. Sedi na moje mesto, ovde baš lepo duva klima. Taman da ti pojasnim šta treba da radiš.“ 

Nisam želela da sednem na njegovo mesto, ali sam ipak ustala. Pa pobogu, on mi je mentor i ne želim da misli da sam lenja. Sela sam na njegovu stolicu, a on je stao iza mene.  

„Tvoj prvi zadatak je da na osnovu ove Excel tabele napraviš vizuale za društvene mreže. Možeš li to da uradiš do pauze?“, pitao me je šapatom na uvo.  

„Da… valjda“, uzvratila sam.  

„Vidiš, ovde već imaš određenu paletu boja koju samo treba da pratiš“, rekao je stavivši svoju ruku preko moje i prevlačeći mišem preko ekrana.  

Gledam u policu sa registrima. Toliko želim da mi se jedan od njih sruši na glavu. Osećam kako mi diše za vratom. Udah, pa izdah.  

„Je li to Black opium?“, upitao me je.  

Bilo je prekasno da odgovorim bilo šta. A mislim da ne bi imalo ni svrhe. Spustio je ruku niz moja leđa i provukao je ispod košulje. Nisam sigurna koliko je sve to trajalo. Večnost ili minut, svejedno mi je.  

Gledala sam u registre na polici… 

Te večeri, kada sam završila praksu, pokupila sam stvari i spustila se liftom u prizemlje. Izašla sam napolje i prošla pored izloga u kome sam se jutros ogledala. Kosa mi je i dalje bila savršena. Nikad ranije nisam primetila nekoliko sedih. Počupala sam ih i silno poželela da pozovem mamu.  

I ona je nekada imala dvadeset i tri godine.  

___________________________________

Prema našoj anketi, fakultet je jedno od tri mesta na kojima se seksualno uznemiravanje najčešće događa. Ukoliko si trenutno na osnovnim, master ili doktorskim studijama na Univerzitetu u Novom Sadu, pozivamo te da odvojiš malo vremena i popuniš ovaj upitnik. Pomozi nam da saznamo šta se dešava na fakultetima, i koliko smo tamo bezbedni/e.