Prasak

Tek je 1. oktobar, a Mia je već propustila predavanje zbog svog dobro poznatog običaja kašnjenja. Sledeće počinje u 13h, a ona dolazi u 13.28. Pri kraju časa je pitam da li se makar zajedno vraćamo kući, ali kaže da je čeka dečko ispred faksa, pa žuri. Toliko žuri da je kao muva bez glave izletela i učinila da se osetim odbačenom.

1. oktobar

„Jesi kod kuće? Imam svašta da ti pričam“, upitala me je Mia.

„Dođi, kuvam ti kafu, mama mi je taman ostavila sveže vanilice.“

Na vratima stoji nepoznat dečko sa njom, dok joj kez ide od uha do uha.

„Ta-ta-ta-taam, ovo je moj dečko, ovo je moja Iskra, pričala sam ti i o njoj, baš je iskrica, njen sjaj me prati u svemu. Ona je ta koja se razbolela i zbog koje si našao slobodno mesto za mojim stolom ono veče kad smo se smuvali.“

O, moj bože, kad su pre stigli do mene kao teme, a još brže do mojih vrata.

„Ćao, da, ja sam ta na čije si mesto stigao na proslavi, a kako je krenulo, zauzećeš mi ga i u drugaričinom životu.“

Aaaa, kako ispadam ljubomorna, stvarno osećam strah od gubitka drugarice posle ovoga, strah od odbačenosti mi para grudi. Joj, dobro, Iskra, pusti svoje tripove i posluži goste

„Drugarica ti je vrhunska kuvarica”, okreće se Ljuban ka meni i nastavlja: „Bojim se hoće li moja devojka uspeti da te nadmaši.“

Mia mu uzvraća: „Što ti misliš da ja ne znam da kuvam?! Sudiš po jednom Iskrinom kolaču, ma nemoj sad ja da joj zaposednem kuhinju.“

Crvenim, kao da me neko obliva parom dok se njih dvoje kikoću, domunđavaju, trljaju nos o nos. Ne mare ni za moju izjavu da vanilice uopšte nisam ja ni napravila. Ponašaju se kao da ne postojim.

18.45 je, euforično uključujem RTS 1, igraju Zvezda i Monako. „Vidi čupu kako je sladak“, dobacuje mi Mia, misleći na Erakovića, na šta se ubacuje Ljuban, ponovo joj se unoseći: „Mmm, ja sam slađi“.

Dok hladnokrvno uzima šolju kafe i srče, iščuđava se govoreći: „Nikad ne bih rekao da ste vas dve, žene, toliko zaluđene fudbalom. Stvarno, ko bi rekao, ne izgledate tako“.

Nervozno smrvih vanilicu u ruci. Ogadio mi se brzinom munje.

„Što je čudno, pa postoji i ženska selekcija, mili, a kamoli publika“, odbrusi Mia. On se nezainteresovano zavaljuje u naslon mog kauča, širi ramena i sklapa ruke, a ja promenih temu, komentarišući kako je sve palo u vodu odlaskom Stankovića kao selektora. Ipak je samo on mister kojeg priznajem. Ovo dvoje se slažu uz njegovu opasku: „Taj Milojević… Pa čovek je pre maneken nego fudbalski trener“.

Zvezda je izgubila 4:1, nisam srećna, ali sam srećna što je time izostavljen razlog da se ovo druženje nastavi.

„Kako ti se sviđa zet?“ stiže mi poruka od Mie.

„Rano je za rezultate, da ga još neko vreme zadržimo pod nadzorom, ipak.“

„Ma, to se još na prvom poljupcu videlo da je pravi, nema da brineš, 10 od 10, baš je Ljuban“, opet će ona. Imam loš predosećaj dok ona naivno treperi, ali to je samo moja anksioznost, bolje da ćutim.

7. oktobar

Sada je Mijin test na koronu 10 od 10. Napunih kesu svežim voćem, stavih i njenu omiljenu čokoladu. Nadam se da će se iznenaditi pažnjom.

Vrata mi naglo otvara Ljuban: „Ej, ma šta si to donosila, vrati tu kesu! Pojedi sama sve to, vidi kako si žgoljava, žao mi je što si se mučila dovde, ali ne treba nam ništa, brinem ja o njoj“. Uzima je tek posle nekoliko rečenica ubeđivanja; skroman lik, reklo bi se, ali ja samo ne razumem kako, zašto i kada se on našao iza tih vrata.

Šaljem joj poruku: „Kada si mislila da mi kažeš da ste počeli da živite zajedno?“

„Ček, ček, kako ti to znaš, niko ne zna?“ odgovori Mia sluđeno u pozivu.

„Pa znam tako što sam ga zatekla na vratima, ja došla da iznenadim tebe, a iznenađena sam završila ja. Nije valjda da ti nije preneo?“

„Sigurno je zaboravio u frci oko mene, samo da vidiš kako je brižan…“

Prekinuh je da bismo se vratile na temu: „Mene ljuti zato što si ti od mene sakrila ovaj, verovatno najveći, korak u svom životu.“

„Nismo želeli nikome da pričamo, plašili smo se reakcija s obzirom na to da se tek odskora zabavljamo, a i Ljuban je intimniji čovek.“

„Nikad ne bih rekla da je intiman, naprotiv, iznenađena sam njegovom slobodom, a drugo, nadala sam se da u mene imaš poverenja.“

„Naravno da imam, pa ti si moja iskrica, nisam želela da te povredim, iskupiću se kad se vidimo.“

23. oktobar

Mia na fakultet dolazi kolima. Mislim, možda mu je samo bilo usput da je poveze. Neću je ništa pitati, nije dužna da se pravda.

Dok skida jaknu, šapuće mi: „Posle smo zajedno, doći će i Ljuban, pa da se isćaskamo“.

Ne znam šta traži on sa nama, ali ne želim da ispadnem ljubomorna.

28. oktobar

Ljuban je na službenom putu, a mi se vraćamo sa Janinog rođendana.

„Miki, koji je tvoj problem sa Davidom?“

„A?“

„Pa što si tražila da stanem između vas onda kad smo se slikali grupno, delovalo mi je to kao da ste u svađi?“

„Pobogu, Iskra, imam dečka, što bih se ja pored Davida slikala“, iščuđava se mojim pitanjem.

„Imala sam i ja dečka, pa sam se i dalje družila sa momcima.“ Pokušavam da joj predočim Ljubanovu ljubomoru, koja nije njena odgovornost, ali mi je zatvorila usta, rekavši da ona i ja nismo iste.

12. novembar

Poruka: Gde je Mia?

Pošiljalac: Nepoznat broj

„Ko se i zašto interesuje?“ odgovorih, ali isti broj mi uzvrati pozivom, panično objašnjavajući da mu se devojka ne odaziva. Sad mi je već jasno da je Ljuban. ‘Ladno Mia ovakvog čoveka naziva intimnim, razmišljam u sebi.

Moja drugarica je samo zaboravila da mu kaže da ima zakazane nokte. Nakon što je konačno videla propuštene pozive, dobijam i ja poziv od nje. Prenosim joj njegovu reakciju, ovoga puta je i ona začuđena. Ljubanova vika nas prekida u razmišljanju o tome kako je pronašao moj broj telefona. Pošto ne razumem šta priča, a ne mogu ni Miju da čujem, naivno dopustih da spusti slušalicu. Tek negde pri kraju pameti mi je ideja da bi on sopstvenim rukama mogao stisnuti crveni taster na njenom telefonu.

Oko pola sata kasnije…

„Izvini“, stiže mi poruka od Mije.

„Izvini se sebi što si dozvolila da to trpiš, meni nisi ništa učinila“, odgovaram joj.

13. novembar – 16. decembar

Priznajem da mi smeta što se uvek viđamo u njegovom prisustvu, ali zauzvrat dobijam samo pravdanje. Nemam slobodu i osećam se kao da je on neki zid između nas dve. Šta bi tek bilo da sam muško?! Kad već nije u mogućnosti da ispoštuje moje potrebe, moraću da smanjim susrete sa njom.

Ipak, uporno osećam krivicu. Kao da je ostavljam na cedilu, da nešto propuštam, neki trenutak u kojem treba da sam uz nju.

17. decembar

U poruci od Mije stoji slika sa ultrazvuka. Trudna je. Sad tek shvatam da ću ceo život upoznavati svoje prijatelj(ic)e, makar to bila ona sa kojom sam odrasla. Mislila sam da nije moguće da Mia zatrudni sa tipom kojeg zna dva meseca. Smrdi mi ta priča, no nije da se nisam obradovala. Ipak je ona moja najbolja drugarica; red je i osećam potrebu da čestitam.

„Moramo ovo da proslavimo, tetka donosi tiramisu specijalno za našeg bebaća.“ Pričam na video-pozivu dok mutim fil, a njeno lice izgleda više iscrpljeno nego srećno.

„Nemoj da dolaziš, Ljubanu nije dobro, videćemo se ovih dana na kafi“, izjavljuje kao da je tek u trenutku govora smislila laž, a pogled joj je negde iznad telefona.

„Ne dolazim kod Ljubana, dolazim kod tebe.“

Dok sam ja odlučna, ona zvuči uplašeno. Dođoh, ali njega ipak ne zatičem kod kuće.

„Moram priznati da mi je opuštenije kad smo same“, komentarišem: „Ali gde nestade zet tako bolestan?“

„Otišao je po moje nalaze sa ginekološkog pregleda, mnogo je brižan. Imao je problem sa pritiskom, ali je rekao da je moje stanje preče i nije mi dopustio po ovom minusu da se cimam. Rekao je da moram da mirujem, moje je samo ručak da kuvam.“

Na pitanje šta će sa fakultetom objašnjava mi kako on dovoljno zarađuje, te da su se dogovorili da se ona posveti detetu. Krećem da negodujem taj dogovor, ali me prekida lupnjava vratima. To je Ljuban; kao da mi je time poručio da ćutim. Dok Miju ljubi čas u kosu, čas u stomak, ja ne dobijam ni zdravo, nego utisak da je vreme da ih pozdravim i odem kući.

„Je l’ primećuješ promenu?“ upita me Mia dok se obuvam na žutoj fotelji.

„Misliš na novu fotelju? Otkad ti voliš žutu?”

„To je bila Ljubanova moć.”

„Mia – moja, sva je moja“, ubacio se Ljuban, stišćući je u zagrljaj, dok drugom rukom meni maše.

21. decembar

Nekim čudom izlazimo same u grad.

„Iskra, sa mnom nešto nije u redu, imam osećaj da mi je zastao neki zalogaj između grla i želuca i sad me sprečava da dišem.“

Njeno telo šalje signale da više nema mesta za skrivanje pod tepihom, da ponestaje mesta za nova potiskivanja.

„Ovo više ne može ovako, nije fer prema Ljubanu, sve obaveze sem kuvanja je preuzeo na sebe, moje je samo da skuvam ručak. Ja se žalim, a što on kaže – ja sam privilegovana. Ti znaš gomilu terapeuta, daj mi broj kome najviše veruješ, ne mogu sama sebe da istrpim“, dodaje.

Pokušavam joj obrazložiti da ima pravo da bude loše, da je u zdravim odnosima ljutnja prostor za rast, a ne ograničenje. Na psihoterapiju se kreće iz svoje želje i potrebe, a ne da bi njen dečko bio zadovoljan.

Dok se vraćamo kući, moli me da idemo preko Cvetnog trga, da bismo svratile u Maxi. Na kasi se, osim pištanja skenera za bar-kod, čuje samo njen iznerviran glas: „Dođavola, kako sam glupa, zaboravila sam da ga pitam za novac“. Dok plaćam umesto nje, pravda mi se kako njih dvoje dele zaradu kao svi normalni ljudi, samo je zaboravila da uzme za sebe.

Dopratih je do kuće, a pred kućom stoji Ljuban, sugerišući: „Trudnica treba da odmara, treba da sluša muža, a ne da ga sekira“.

„Ako sam trudna, nisam bolesna, ljubavi, opusti se, osećam se sigurno sa Iskrom.“

„Hoćeš da kažeš da sa mnom nisi sigurna?!“ Boja i ton njegovog glasa već postaju neprepoznatljivi.

„Hoću da kažem da možeš da budeš siguran da sam dobro i kada nisi tu.“

„Ko je tu kad ja nisam?“

Odgovaram glasno, jasno i punih gaća njegovih sranja: „Ja!“

„Vas dve ste obe bolesne.“

Sa gađenjem mu poručujem da pogleda prvo sebe. Iskoračava korak unapred. Počinje da se uvećava pred mojim očima, a njegove oči šaraju od moje do Mijine glave. Ritam otkucaja mog srca postaje brži od kazaljke koja odbrojava sekunde. U najmanju ruku je ujednačen sa Mijinim. Njegova ruka visi u vazduhu, čvrsto savijena u laktu, sa ispruženim kažiprstom. Čujem prasak kako su Miji ispale kese sa stvarima. Čujem zvuk kotrljanja konzerve tunjevine i razbijanja tegli zimnice. Mislim da je u istom tonalitetu ona čula prasak razbijanja svojih iluzija.