Istog dana kontaktirala sam advokata. Pošto nisam imala očigledan dokaz da je on loš, a on bi svakako slagao, odlučila sam da snimam svaki razgovor. Svako izmišljanje, svaku laž, svaki put kada me je pravio ludom. Posle nekoliko dana sam imala dovoljno materijala koji sam odnela advokatu. Sastavio je papire za razvod. On je samo trebao da ih potpiše.
Sledećeg dana sam odlučila da se suočim sa njim. Rekla sam mu da znam za venčanicu, za odlaske, za sve. Opet je krenuo svoju priču, ali sam ovog puta sam mu pustila snimak svega što je pre toga izgovorio. Zanemeo je. Ostavila sam mu papire za razvod i svesku na stolu. Na prvoj strani napisala sam mu poruku: „Evo sada organizuj sve priče koje ćeš drugima pričati“.
Otišla sam i od tada više ne verujem u bajke . Dosta sam bila začarana.
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja izlazi uskoro i kratke priče koju je napisala u okviru projekta “I ovo je nasilje”, prenosimo vam intervju sa Sofijom Đurić, autorkom kratke priče Začarana.
Sofija je aktivistkinja, novinarka i spisateljica, rođena u Kraljevu, 2004. godine. Završila je Osnovnu školu „Živan Maričić“u Žiči, a trenutno je četvrta godina filološkog smera „Gimnazije“ Kraljevo. Učestvovala je na radionicama Američke ambasade o kreativnom učenju engleskog; radionicama novinarstva, fotografije i medijske pismenosti; projektima o očuvanju prirode Kraljeva. Počela je da piše u sedmom razredu osnovne škole, a i dan danas joj je to omiljena aktivnost. Tri puta je osvojila nagradu „Društva za srpski jezik“ u Kraljevu na svetosavskim konkursima, nagrađena na konkursu „Ćirilizacija“, napisala naučni rad objavljen u „Zborniku“ NOKC-a „Vuk Karadžić“ i mnoge druge. Interesuju je neformalne grupe, omladinski aktivizam i feminizam. U slobodno vreme čita klasike, sluša alternativni pop ili se bavi biciklizmom.
Odakle dolazi inspiracija za kratku priču?
Generalno zato što sam proživela nešto slično. Nije bio partner u pitanju, ali proživela sam nešto slično i videla sam primere svojih drugarica. Generalno kada se govori o nasilju, primetila sam da se više pominje to fizičko nasilje i taj klasičan šok kada govorimo sa drugaricama, često pokušavamo da im objasnimo da nije taj dečko za tebe, zato što tako govori o tebi i tako dalje, a one ne shvataju. Zato što je to njihovo govorenje prvo slabije pa sve jače i jače. Želela sam da približim tu temu i to svoje iskustvo i iskustvo mojih drugarica, svetu.
Koji oblik nasilja si izabrala i zbog čega?
Izabrala sam gaslighting i izabrala sam, zato što to najčešće koriste manipulatori i oni često vole ne samo u ljubavnim vezama, već i prijateljstvima da iskoriste našu dobru volju i da iskoriste ponekad tu ljubav koju gajimo prema njima, kako bi zadobili neku vlast nad nama i time pokušavaju da nas udalje zapravo od istine. Generalno kada govorimo o gaslighterima primetila sam da to često koriste nesigurni ljudi koji ne žele da se vidi šta oni zapravo rade i šta žele jer tako žele da sakriju svoj trag.
Kakav je lik Miloša u priči, kao nekoga ko je nasilnik?
Njegov lik bi trebalo da nam se svidi na početku. On je lep, on je pametan, on je zanimljiv, harizmatičan. On je princ na belom konju i on treba da predstavlja tog idealnog muškarca koji većina žena zamišlja tokom detinjstva. Želela sam da postignem taj utisak kako je glavna junakinja zaljubljena u njega i koliko joj je on zapravo bitan. Tek kasnije sam želela da pokažem koliko taj princ na belom konju ne postoji.
Zašto kroz celu priču imamo poistovećivanje sa bajkom?
Verovatno zato što sam osoba koja izuzetno voli knjige i književnost i osoba sam koja je od detinjstva bila fascinirana bajkama, kao formom, kao idejom i koliko bajke utiču na našu percepciju sveta. Mi ne shvatamo zapravo kada nam od malih nogu govore neke stvari i uče nas neke bajke, kakve mi vrednosti zadobijamo. Od pete, šeste godine pričaju, u redu je ako stranac dođe i kaže: “Ja sam ljubav tvog života” da u to istog sekunda treba da poverujemo. To je to, to je to. Bajke služe kao beg iz realnosti.
Na koji način tvoja junakinja shvata da je žrtva nasilja?
To nije shvatila do trenutka kada joj je prekipelo,da se tako izrazim, jer kada je počela da povezuje sve te stvari, jedna slučajnost, druga slučajnost, treća, četvrta, peta, šesta, tad je tek shvatila: “čekaj pa ovo nešto ne valja” i tada je pokušala nešto i sama da istraži, da dobije sliku o tome što se dešava. Iako na početku nama deluje kao da je ona malo naivna i smešna, i tako dalje, ona nije glupa, ona je zaljubljena. Prosto u toj zaljubljenosti je zaboravila koliko je zapravo sama i zato joj je toliko dugo trebalo da otkrije da taj čovek nije za nju.
Kako prepoznati gaslighting kao oblik nasilja?
Ako primetite da vas neko laže, gledajte o kakvim stvarima vas laže. Ako su to neke sitnice, neke baš minorne stvari po vašem mišljenju, kao što je ona videla da je otišao zapravo sa drugarima, nije otišao kod sestre, to mora da vam bude prvi znak. Ili ako vidite da sve deluje malo previše savršeno mislim da je to takođe znak jer niko nije savršen na ovom svetu. Iako se svi trudimo da se prikažemo svom partneru kao savršeni, nismo.
Koja je to poruka koju bi poslala onima koji se nalaze u situaciji da trpe ovaj oblik nasilja?
Ja bih im rekla da ne treba da sumnjaju u sebe, iako je to sad malo kliše savet. Rekla bih im da ne treba da prestanu da veruju u sebe i da ne treba da dopuste da neko manipuliše njima, jer ako znaju da nisu nešto uradile i da to nije njihova krivica, ne treba čak ni da probaju da dokažu tom nasilniku ili nasilnici da je to loše već samo treba da polako izađu iz tih odnosa. Jer ako krenu da se svađaju sa geslajterima to ne vodi nikuda.
Kratku priču autorke Sofije Đurić, možete pročitati na sledećem linku: https://irida.rs/zacarana/
Responses