Začarana

Odrasla sam na bajci Lepotica i Zver i verovala da sam ja ta koja može da popravi sve ljude na svetu. Tek sam sa dvadeset pet godina shvatila da nisam ni superheroj ni junakinja iz Dizni filma. Ja sam žena vredna poštovanja.

Od momenta kada sam ga upoznala, bio je tajanstven čovek. Pričao je veoma malo o sebi i to uvek oskudno. To mu je bila jedina mana. Iskreno rečeno, bio je najbolji momak kojeg sam ikada imala. To je više bilo zbog toga što su ostali bili očajni, nego što je on bio dobar. Zato je toliko bio drag mojoj porodici i prijateljima.

Kada smo se verili, počela sam da uviđam da i dalje ne znam mnogo o njemu.

Jedino je moja sestra shvatila da on nije baš tako sladak.

„Kažem ti, ne verujem mu. Postavim mu neko pitanje, jednom odgovara jedno, a kad ga pitam isto to ponovo, odgovori nešto drugo. Čudan je mnogo. I sumnjiv.“

A ja sam se držala njega kao pijan plota, misleći da boljeg ne mogu naći.

Jednom, kad mi je rekao da će otići kod sestre da joj odnese neke knjige, zatekla sam ga kako sedi u kafani sa društvom. Nikada mu nisam govorila s kim i kada da izlazi, zato me je i čudilo što mi nije rekao. Kada sam došla kući odlučila sam da razgovaram sa njim.

„Zašto si otišao sa društvom u kafanu, a nisi mi rekao?“

„Kako to misliš? Rekao sam ti da ću ići sa društvom u kafić.“

„Rekao si da ćeš sestri da odneseš knjige.“

„Ne, verovatno si zaboravila. Znam da sam ti rekao.“

„Ali nisi, znam da nisi“, odvratih mu. On je me tada pipnuo po čelu i obrazima. „Pa, ljubavi, ti goriš. Jesi li dobro?“

„Savršeno sam dobro. Nemoj da skrećeš s teme.“

„Ljubavi, polako. Imaš temperaturu, pa malo buncaš. Stani da ti skuvam čaj.“

Tada me je nežno poljubio i poverovah da sam bolesna. Ostatak dana smo proveli zajedno na kauču i gledali film Začarana. Uživala sam u tome da vidim da i odrasli mogu da žive u bajkama. Međutim, osetila sam promenu u našem odnosu. Najgore je, ipak, bilo na našem venčanju. Želela sam da izgledam baš kao princeza. Znala sam koliko smo u uživali u filmu, pa sam i ja htela tako da izgledam. Sa sestrom sam danima razgledala Pinterest stranice dok konačno nisam pronašla ono što želim. Sve je trebalo da bude kao iz bajke: kočija, haljine, cveće. Želela sam da nosim krunu u kosi i dugačku belu haljinu. Kada smo se našli pre crkve, delovao je strašno iznerviran.

„Kako si se to, pobogu, obukla? Na šta to ličiš?“

„Zar ti se nije dopala Žizela u filmu?”

„Šta bre da mi se sviđa ona nakinđurena? Rekla si da ćeš nešto jednostavno.“

„Ne razumem te.“

„Samo se kinđuriš.“

„Je l’ hoćeš da se presvučem?“

„Pa mogla bi.“

„Ali čekaju nas gosti, frizerka i šminkerka su otišle. Nema vremena.“

„Dobro, ‘ajde. Smejaće nam se, ali okej.“

Čudila sam se što mu je sad smetao moj izgled. Baš je on insistirao da se obučem tako. Onda sam saznala i zašto.

„Znaš li da je Miloš išao da se vidi sa bivšom?“ reče mi sestra.

„Molim?“

„Stvarno, videla sam ga. Išao je sa njom da se vidi.“

„Šta traži sa njom?“

„Išao je sa njom da gleda venčanice.“

„Zašto bi to uradio?“

„Kaže da joj je trebala pomoć. Srela sam ih u gradu.“

„Kakav kreten. Taj odvratni kreten. Ja na svom venčanju plačem, a on ide sa bivšom da biraju venčanicu.“

„Da li znaš šta je najsmešnije? Izabrala je identičnu venčanicu kao tvoju. Moraš da pobegneš od tog čoveka. Moram ti reći da su bajke pogrešile u jednoj velikoj stvari. Nisu prinčevi cilj našeg postojanja.“

Tada je sve kod mene puklo. Odlučila sam da me više neće praviti ludom. Zažaliće što je to radio.

Istog dana sam kontaktirala s advokatom. Pošto nisam imala očigledan dokaz da je loš, a on bi svakako slagao, odlučila sam da snimam svaki razgovor. Svako izmišljanje, svaku laž, svaki put kada me je pravio ludom. Posle nekoliko dana sam imala dovoljno materijala i odnela sam ih advokatu. Sastavio je papire za razvod. On je trebalo samo da ih potpiše.

Sledećeg dana sam odlučila da se suočim sa njim. Rekla sam mu da znam za venčanicu, za odlaske, za sve. Opet je krenuo svoju priču, ali sam mu ovog puta pustila snimak svega što je pre toga izgovorio. Zanemeo je. Ostavila sam mu papire za razvod i svesku sa organizacijom venčanja na stolu. Na prvoj strani sam mu napisala poruku: „Evo, sad organizuj sve priče koje ćeš drugima pričati“.

Otišla sam i od tada više ne verujem u bajke. Dosta sam bila začarana.