Mnoga dešavanja je propustila iz istog razloga jer bi on uvek znao da je zadrži na neki način. Ona nikad ne bi okrivila njega, smišljala bi lažna opravdanja i izgovore u koje bi ostali uglavnom poverovali. U toku svadje ona je neretko znala i da zaplače, on je uvek bio hladan. Krivicu bi, na kraju, uvek ona osećala. Ovog puta bila je spremna da završi sve i sigurna da neće ponovo nasesti na njegove trikove. Krenula je da napusti prostoriju, ali…
-„Da me voliš ne bi tek tako otišla!”
Upalilo bi svaki put, uvek bi se vratila. Krenula bi da se pakuje, da otključava vrata ali ovo bi je uvek zaustavilo. On bi svaki put dobio ono što je hteo. Njihove svadje izgledale su skoro potpuno isto, imale su šablon i ova rečenica, ili neka njena varijacija, bile su deo njega.
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja izlazi uskoro i kratke priče koju je napisala u okviru projekta “I ovo je nasilje”, prenosimo vam intervju sa Mionom Kosijer.
Miona je mlada spisateljica, a za sebe kaže:
Trenutno idem u drugi razred društveno-jezičkog smera gimnazije u Novom Sadu. Moja interesovanja su razna-gluma, pevanje, folklor i generalno umetnost u raznim oblicima. Volim da učestvujem u projektima i organizacijama koje se bave temama za koje smatram da su važne, i u toku kojih se uvek dobro provedem i upoznam nove ljude.
Odakle je došla inspiracija za tvoju kratku priču?
To je aktuelna tema, ali ja mislim da i dalje nije dovoljno pričano o tome. Smatram da treba da se podigne svest o tome, to je tema koja me interesuje i onda je ovo bio način za to, a inspiraciju sam direktno crpela iz sitnijih situacija od toga što se pominje u priči, ali sa kojima se susrećemo svakodnevno u životu i neke manje i blaže forme toga.
Zašto baš naziv priče Postaješ luda?
Prvo sam napisala priču, pa sam onda odabrala ime i to mi je bila neka rečenica koja je jako lepo sažela celu poentu. Zato što, da tebi neko u upravnom govoru govori da postaješ luda zbog tvojih nekih sasvim normalnih postupaka, to mi je direktno bilo povezano sa tom temom.
Čini mi se da si ostavila publici prostor za razmišljanje o kraju priče. Da li si zaista ostavila publici da završi priču i zašto?
Mislim da jesam. Da li ja u svojoj glavi imam neki završetak za to? Da, ali mislim da sam htela da ostavim prostora za neku slobodnu interpretaciju više iz razloga kako to ne bi bila jedna priča koju neko pročita, ostavi i ne razmišlja više o njoj. Nego kada je pročita da to ostane u njegovoj glavi i da se osoba zapita. To nisu neke stvari, koje su se eto tako desile i prošle, pa prepričavanje događaja, nego ipak radimo nešto pričajući o toj temi.
Odabrala si da pričaš o gaslighting-u. Zašto baš taj oblik nasilja?
Zato što mislim da je to vrsta psihičkog nasilja koja se najteže prepozna i zato sam baš želela da pričam o tome, a takođe nam se dešava svakodnevno u različitim odnosima koji ne moraju biti samo romantični, kao prikazano u mojoj priči. Mislim da je baš zato što je najmanje pričano o tome i retko ko zna šta je, najteže prepoznati u realnom životu pa da o tome svakako treba da pričamo više i češće.
Hobi glavne junakinje je gluma. Da li postoji neka poveznica sa oblikom nasilja o kom pripovedaš u priči?
Ja sam nju nekako napravila delimično kao svoj alter ego, ili možda čak ne ni alter. Neka verzija mene i neka verzija generalno ljudi kojima sam ja najviše okružena u smislu da to nije neka distancirana osoba i da je to nešto što može svakome da se desi. Tako da sam definitivno crpela inspiraciju iz svog okruženja, ljudi koje poznajem i same sebe, svojih interesovanja.
Koja je poruka koju bi poslala mladima?
Verujem da mogu sa tim da se izbore. I šta god i kako god da se desilo, ne treba da se osećaju kao da su oni krivci, da bilo ko ko se oseća kao potlačen i kao osoba koja je zlostavljana u bilo kom smislu, nije ona koju treba da krive. Ne postoji nijedan izgovor za nasilje i sve to ne treba da utiče na njihovu sliku o sebi, takođe naravno i da znaju da nikad nisu sami.
Kratku priču autorke Mione Kosijer, možete pročitati na sledećem linku: https://irida.rs/postajes-luda/
Responses