Psihološko nasilje stavlja osobi naočare kroz koje posmatra svet tako da dubinski veruje da uvek nešto sa njim/njom nije u redu

Ona je već bila na vratima. Damjan je isključio muziku. Unemirenost je splasunula jer je znala da će sada sesti, uživati u hrani i deljenju svog dana sa njim. 

Dobar dan, hvala Vam, izvolite, ovo je za vas.

Pružila je bakšiš dostavljaču i zaključala vrata od stana. 

Sto u dnevnoj sobi je bio zatrpan raznim papirima i celofanskim omotima. Damjan je zauzeo svoje mesto na sofi i spremio daljinski. 

Šta ćeš sa tim? Pitala ga je Neva, rasklanjajući sto ispred njega. 

Ne mogu da jedem i da ne radim ništa. Gledaćemo nešto.

Dok je vadila hranu na sto, u glavi joj je odzvanjala reč ništa koju je izgovorio malopre.

Damjan je pustio seriju. Ona se priprema da uzme prvi zalogaj hrane u tom danu.

Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja izlazi uskoro i kratke priče koju je napisala u okviru projekta “I ovo je nasilje”, prenosimo vam intervju sa Anjom Kisić.

Anja Kisić, ima 23 godine i autorka je kratke priče Neva, koja govori o psihološkom nasilju, a za sebe kaže:

Apsolventkinja sam na deparmatnu za psihologiju na Fakultetu za medije i komunikacije. Takođe sam edukatorica iz geštalt psihoterapije, sa nadom da ću se baviti upravo ovim poslom. Članica Praxum udruženja, u kom učestvujem u različitim projektima usmerenim na širenje neformalnog znanja iz oblasti psihologije i psihoterapije. Jedna od osnivačica projekta Psihoterapija Explained, koji za cilj ima širenje informacije o edukacijskom procesu u oblasti psihoterapije i temama mentalnog zdravlja.

Odakle dolazi inspiracija za kratku priču koju si napisala?

– Inspiracija dolazi iz posmatranja odnosa iz života, na prvi pogled, neprimetnih i uobičajenih situacija za koje smatramo da su u redu, samo jer se događaju često. Inspiracija nije nastala iz razgovora sa prijateljima ili ljudima iz okruženja, jer se događaji poput ovih ne iznose na sto, već se primećuju kada se zagledamo u dinamike odnosa, najviše partnerskih, iako se ovakvo ponašanje može primetiti u različitim dijadama.

 Koji oblik nasilja si izabrala za svoju priču i zašto? 

Izabrala sam da pišem o psihološkom nasilju u partnerskom odnosu. Psihološko nasilje se često pominje u javnosti/medijima kao nešto čega treba da se klonimo, i ukoliko prepoznamo u najmanju ruku odmah pobegnemo. Međutim, spektar partnerskog nasilja je mnogo veći u odnosu na ono kako ga u proseku zamišljamo. Hoću da kažem da može biti potpuno neprimetno. Želela sam da prikažem da ono može biti lukavo, vođeno na nesvesnom nivou, skriveno i uvučeno u odnos za koji smatramo da nam je izvor ljubavi i sigurnosti. Iako nasilje može biti vrlo direktno, dominirano uvredama i agresivnim verbalnim ponižavanjima, nekada praćeno i fizičkim nasiljem, ono može biti i mnogo tiše nagomilano sitnicama koje narušavaju samopouzdanje i život osobe koja trpi nasilje ispunjavaju strepnjom, preispitivanjem i strahom od neizvesnosti.

 Šta je ono što je specifično za tvoju priču i po čemu se ona izdvaja?

– Pokušala sam da dočaram jedno obično popodne i dešavanju u njemu, radnje koje se verovatno malo razlikuju u odnosu na dan pre ili na dan posle. Nema ničeg senzacionalističkog kod Neve i Damjana, ali nasilje je, na neki istančan način, veoma prisutno. Par koji živi zajedno i opstaje u dinamici koja je za jednog od partnera/ki devastirajuća.

Izabrala si za svoju priču likove Nevu i Damjana, zašto baš oni?

– Oba lika su rezultati različitih iskustava, što proživljenih ali više primećenih kod slučajnih prolaznika/ca, parova koje sretnemo u kafićima, prodavnicama, gradu… Njihova imena za mene imaju simboliku, Neva, jedno od mojih omiljenih imena i Damjan, ne tako voljeno ime.

Koji deo priče bi posebno izdvojila kao važan?

Sam kraj priče je nešto što bih izdvojila kao važan deo. Neva možda još uvek nije do kraja shvatila kroz šta prolazi, ali je uspela da napravi malu vrstu izbora, izbor da nešto jednostavno ne želi, verovatno iz unutrašnje poruke da ne zaslužuje da prolazi kroz neprijatnost sa kojom se nosi. Priča je zaokružena idejom, da iako možda nismo u stanju da napustimo toksičan odnos, možemo da se okrenemo nekom sistemu podške, u ovom primeru to je prijatelj.

Na koji način misliš da mladi, ali i drugi mogu da prepoznaju psihološko nasilje u svojim vezama?

– Mislim da neki od znakova mogu biti negativna osećanja prema sebi koja se javaljaju tokom provođenja vremena sa partnerom/partnerkom. Negativna uverenja koja nam govore da nismo dovoljno dobri ili vredni. Dobar pokazatelj bi mogao da bude i drastična promena ponašanja (ili izgleda) da bi se partneru redovno udovoljavalo, kako bismo izbegli negativne komentare ili ponižavanje.

 Koja je poruka koju bi poslala onima koji prolaze kroz psihološko nasilje?

– Mislim da je glavna poruka ta da oni koji prolaze kroz psihološko nasilje nisu sami, i da samo prepoznavanje i osvešćivanje nasilja u odnosu nekada nije dovoljno da se odnos napusti.Prepoznati tegobu i biti zarobljen u njoj jeste veoma iscrpljujuće, stoga ne moraju sebe dodatno da opterećuju činjenicom da u datom trenutku nisu u mogućnosti da preuzmu akciju. Veoma mi je važno da naglasim da to ne smemo osuđivati. Takođe, traženje stručne pomoći, odlazak na psihoterapiju, uvek može biti jedan od koraka na putu zaceljenja.

Kratku priču autorke Anje Kisić, možete pročitati na sledećem linku: https://irida.rs/neva/

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *