Zaboravila sam kako je to voleti sebe. Osloniti se na sebe. Da sama donosim svoje odluke, ne pravim planove po nekom drugom, ne vrednujem sebe kroz njegovo mišljenje.
I, evo, godinama nakon raskida, i dalje mi se nekad vrati taj bol. Nekad pomislim da nikada neću skroz preboleti.
Sada sam zavolela sebe. Shvatila sam da zaslužujem mnogo bolje. Ali i dalje se nekada setim toga što je bilo, i dalje mi se vrati, kao košmar koji ne možeš da zaboraviš.
Povodom zbirke kratkih priča “I ovo je nasilje” koja je objavljena krajem maja meseca i kratke priče koju je napisala u okviru projekta “I ovo je nasilje”, razgovarali smo sa Milicom Babić, a ona za sebe kaže:
Ja sam Milica Babić, imam 18 godina i trenutno završavam Prvu beogradsku gimnaziju. Planiram da upišem medicinu i da nastavim da se bavim aktivizmom, novinarstvom i pisanjem. Članica sam Omladinskog odbora Unicefa u Srbiji i teme koje me posebno interesuju su socijalna inkluzija i mentalno zdravlje.
Odakle dolazi inspiracija za kratku priču koju si napisala?
Inspiraciju za svoju kratku priču sam pronašla u nekim svojim prethodnim odnosima, a i u odnosima meni bliskih ljudi ili poznanika. Nažalost, dosta nas može da se poistoveti sa junakinjom ove priče, pogotovo u momentima samopreispitivanja i razmišljanja da li je problem u nama ili traženju izgovora za loše ponašanje osobe sa kojom smo. Mnogi odnosi sadrže ove elemente, kao da je to skroz normalno. Zapravo, nismo ni svesni u tim trenucima da nijedan odnos nikako ne treba tako da izgleda.
O kom obliku nasilja si pisala i zašto?
Pisala sam o psihičkom nasilju. Bilo mi je važno da to bude baš taj oblik nasilja jer se razlikuje od ostalih po tome što ga nekada nismo ili ne želimo da ga budemo svesni, a ostavlja ogromne psihičke posledice po žrtvu. Posledice se ogledaju i u novim odnosima. Kao što se vidi u priči,kod glavne junakinje Irine su one prisutne i godinama nakon raskida. Tek nakon što to osvešćuje, odlučuje da potraži stručnu pomoć.
Negde do kraja priče objašnjavaš traume i sve što je glavna junakinja proživela. Zašto je to tako?
Jedna od ideja sa ovom pričom mi je bila da prikažem nešto većini dobro poznato – razmišljanje, takozvano overthink-ovanje, pred spavanje kad se uhvatimo za neku stvar iz prošlosti. Irina upravo to radi, nervozna je, misli joj idu na sve strane i situacije sa bivšim momkom joj se vraćaju kroz flešbekove. Sve te situacije su ostavile ogromne posledice po nju danas i iako se u velikoj meri oporavila, i dalje ponekada oseća krivicu što je sebe dovela u takvo stanje.
Koju poruku nosi tvoja priča?
Glavna poruka koju bih izdvojila jeste da nikada nije sramota potražiti stručnu pomoć. Nebitno da li je kao u ovoj priči prošlo 2 godine ili 2 meseca. Svako ima drugačiji tempo oporavka od ove ili drugih vrsta nasilja. Odlazak na terapiju ili razgovor sa nekim na ovu temu podrazumeva i ponovno suočavanje i sagledavanje svega što se desilo, pa i povratak u neki loš životni period. To nije nimalo jednostavno i zato pre svega treba osluškivati sebe.
Koji je bio prelomni trenutak za glavnu junakinju kada je shvatila da je sve što trpi nasilje i odlučila da izađe iz takve veze?
Prelomni trenutak je bio kada je srela momka u tržnom centru koji je „samo hteo da proveri” da li je stvarno sa drugaricom. To je jedan od postupaka u kojem se prikazuju manipulacija i želja za kontrolom druge osobe. Kada se to desilo, Irina odlučuje da prekine odnos. Naravno, raskidu je prethodio čitav niz situacija, rečenica i loših osećanja. Ovaj događaj je samo kap koja je prelila čašu.
Da li je osećaj krivice i preispitivanje sebe, posledica pretrpljenog nasilja u tvojoj kratkoj priči?
Da. Osećaj krivice i preispitivanje sebe su česte posledice koje se javljaju kod žrtve psihičkog nasilja, pogotovo nakon duže izloženosti istom, kao što je ovde slučaj. Iako su nasilje i psihički bol sprovedeni vrlo svesno, namerno i sa ciljem, žrtva može da oseća krivicu. To osoba koja vrši nasilje i želi da postigne i uspeva različitim vidovima manipulacija, kontrole i ucenama.
Kako da mladi prepoznaju ovaj oblik nasilja?
Mladi mogu da prepoznaju ovaj oblik nasilja upravo prema tome kako se osećaju u nekom odnosu.Odnosi ne treba da budu teški i mučni. Ne treba da konstantno osećamo anksioznost i nervozu. Ne treba da se krivimo i preispitujemo sopstveni zdrav razum. Odnosi su tu da bi se obe osobe osećale lepo, rasle i pravile uspomene zajedno. Ako nije tako, treba da razmislimo da li želimo da ostanemo u nečemu takvom.
Koja je to poruka koju bi poslala mladima?
Poručila bih da razgovaraju sa nekim od poverenja ako doživljavaju neki oblik nasilja ili imaju poteškoće da ga tačno identifikuju i prepoznaju. Mislim da tako stvari koje nam se vrte po mislima jasnije možemo da sagledamo, a tuđi pogled na situaciju i savet može mnogo da pomogne. Takođe bih ih pozvala da pročitaju ostale intervjue na Iridinom sajtu i pročitaju naše kratke priče jer pomoću njih mnogo toga može bolje da se shvati i razume.
Kratku priču autorke Milice Babić, možete pročitati na sledećem linku: https://irida.rs/zar-ne-znas-da-se-salim/
Responses