Ruke

Koja je vaša supermoć? Sara ima četiri godine i ima čarobnu moć da vidi zombije koji su drugima nevidljivi i šunjaju se dvorištem. Brat joj je napravio mač od drveta i ona može da se bori sa njima.  

Omatorila sam. Sara lepo može da vidi te sitne bubice koje se sakupljaju oko lampe u dvorištu i da izmisli supermoć kako bi pobedila te male, meni nevidljive zombije. Čak i bezobrazni krokodil koji pliva po dvorištu i boji se Sarinog supermača može da te ujede ako ne stojiš na stepeniku od ulaznih vrata. 

Želim da imam supermoć. Želim da izvučem svu bol iz ruku moje mame. Ona ima male, sitne ruke, zadebljalu tvrdu kožu i na nekoliko jagodica i dlanovima žute mrlje od višeslojnih žuljeva nastalih dok je muzla krave i kopala baštu.  

Moju mamu bole prsti, oko nokata su modri i ponekad krvare. Lomila je zglob, pa je kost ostala blago ispupčena. I danas vidim kako se trgne svaki put kad se rukuje s nekim, a slomljena kost je samo zarasla tako prkosno i ispupčeno, rešena da boli.  

Ramena i nadlanice moje mame su bile modre. Bordo, sa purpurnim prelivom koji na ivici prelazi u tamnoplavo. Hematomi na rukama i nogama, podlivi oko očiju koje niko nije video jer uvek ima tamne podočnjake.  

Pala je sa tavana. Ne znam šta je zvaničan stav lekara i genetičara, ali još je moja prababa imala nizak pritisak, isto tako i baba, onda moja mama, pa ja i tako, od nemila do nedraga, bog sam zna koliko je dug taj niz.  

Pospanost, nesvestica, manjak energije, umor. Ali moja mama ustaje svako jutro u pet. Ona radi po ceo dan. No, nekako se desilo da joj se pritisak spustio baš tog dana dok se merdevinama penjala na tavan da odnese neke stare stvari. Zavrtelo joj se u glavi i pala je na nizak potporni zid.  

„Pala sam.“  

„Pala si. A kako si pala?“, upitala je doktorka i počela monolog. Stajala sam pored i plakala. Doktorka nije htela da prijavi, nije napisala izveštaj, nije naplatila ništa. Samo nas je uputila na urgentni i zaplašila mamu koja se tresla na stolici.  

Nije htela da prijavi. Nije htela da snimi ruku, samo je htela kući, kod svojih životinja. Slava se bliži, celo proleće je radila, zar sad sve da joj propadne. 

Alkohol i hepatrombin su sve što smo dobile u toj ordinaciji.  

U mojoj glavi se realnost pomešala sa imaginacijom koju sam izmislila da ne bih morala da kažem šta se zaista desilo. Uzela sam slobodan dan: „Mami nije dobro, možda će morati u bolnicu, ne mogu sutra da dođem na posao. Izvinite što vam pišem ovako kasno“, glasila je poruka koju sam poslala to veče. 

„Kako je mama? Šta kažu lekari?“ Isto pitanje iz dana u dan iz najbolje namere od svih kolega. A ja sam izvrtala odgovore, objašnjavala kako je kuća nadograđena i kako nikada nisu urađene stepenice za tavan. Kako mama ima nizak pritisak i kako su roditelji što su stariji sve više nalik deci.  

Šta je trebalo da kažem, da ju je pretukao mučki s namerom da je ubije? Da je rukom štitila glavu i da ju je napao s leđa.  

Ja nemam tatu. Doskoro sam imala oca. Bio je on okej otac, relativno. Sem besa, osećanja su mu bila štura. Mislio je da je uloga oca puko izdržavanje i sve se svodilo na rečenicu: „Uzmi koliko ti treba para iz one kutije u vitrini“. Nikada nisam uzela koliko mi treba. Nisam mogla, jer sam znala da je većinu tog novca kojim se on rasipa zaradila moja mama i njene izmučene ruke.  

Znala sam u teoriji šta treba uraditi. Kako treba prijaviti, koga pozvati, tražiti izveštaj od lekara. Šta sam uradila? Ništa.  

Ništa nisam uradila. Vrištim, želim da vrištim, želim da izvrnem ovu lažnu kožurdu i da pokažem sopstveno licemerje. Ja sam ćerka koja nije uradila ništa da pomogne sopstvenoj majci.  

Ja nisam mogla ni sebi da pomognem. Dodiri su ostali urezani na mojim butinama. Dodiri koje tada nisam razumela ili nisam želela da razumem. Koliko dugo sam nakon toga bežala od dodira. Koliko sam se plašila muškaraca. Nisam ni sanjala da ću se jednog dana plašiti i oca.

Nije trebalo slušati ostale i njihove priče kako sistem ne funkcioniše i da će ako prijavimo biti samo gore. Nije trebalo. Trebalo je da je ubedim da ode, da je ohrabrim, da je više podržim, trebalo je prijaviti sve vidljive povrede poput onih na rukama, licu, telu moje mama, ali i onih nevidljivih, poput onih koje ja nosim.  

U tom trenutku, svi su bili na mojim leđima. A ja sam najviše brinula o njoj, o najmlađem izdanku naše posve bolesne porodice. Ruke su joj se tresle, videla je mamu, plakala je, bila je besna, ljuta, tužna. Nije u redu, previše je mala za sve ovo. Jača je nego što mislim, ali nije zaslužila ove scene, nije zaslužila patnju koja joj se servira.  

Mamine oči su boje rđe. Rđa je oksid gvožđa, ona je žena od metala, čije su oči zbog velike količine suza promenile boju. 

I posle svega ostao je samo strah. Strah da će to ponovo uraditi, ali da će ovog puta uspeti. I znam da je sreća u njenom glasu izrežirana predstava da se deca ne bi brinula.  

Gde nasilje počinje i da li se ikada završava i da li je moja mama danas dobro?