Gde je nestao tvoj osmeh?

„Mislim da ono sinoć nije bilo u redu.“ Nakon puno razmišljanja, Marija je skupila dovoljno hrabrosti da se suprotstavi svom dečku Marku.

„O čemu pričaš?“ Nezainteresovanim tonom pitao ju je dok je gledao u telefon.

Njegov ton uznemirio je Mariju toliko da se već pokajala što je započela ovaj razgovor i nastavila je nesigurnijim, slabašnim glasom:

„Znaš da ne volim kada pred drugima naglašavaš moje mane i ono što nisam dobro uradila. Znam da možda večera nije ispala kako treba ali…“ Zastala je na trenutak, pa prilično nesigurno i sa tugom u glasu dodala: „Zaista se trudim da budem dovoljno dobra i da te usrećim. Šta god da uradim, čini mi se da nikada nije dovoljno”.

„Nije valjda da se ljutiš zbog toga?“ napola rečenice ju je prekinuo: „Pa to je bila samo šala! Zar toliko ne znaš da se šališ na svoj račun? Znaš da ne volim takve ljude“, nastavljao je sa nekim čudnim smeškom na licu. Onda joj je prišao bliže i zagrlio je, a Marijina želja da se suprotstavi se polako gubila.

„I da, što se večere tiče, za to se jesam šalio, ali za haljinu nisam“, rekao je, praveći onaj strogi izraz lica, koji je Mariji već bio dobro poznat. „Ne znam odakle ti hrabrosti da obučeš tako kratku haljinu! Neka druge devojke nose šta hoće, ne zanima me!“ Njegov ton je postajao sve grublji i bolniji za Mariju: „Ako hoćeš da budeš sa mnom, poštovaćeš me i nećeš se oblačiti tako.“

„Želela sam da nosim tu haljinu, i obukla sam je da bih tebi bila lepa, a ti si to pogrešno shvatio“, trudila se da smiri situaciju: „Presvukla sam je čim si mi rekao da ti se ne dopada”, rekla je Marija tihim glasom, bojeći se da ga ne razljuti i da ne razljuti samu sebe. Pomislila je na svoju majku, i znala je da bi bila ponosna na nju jer se trudi da očuva dugu vezu koja traje već godinama. Znala je koliko njena porodica voli Marka i nikako nije želela da razočara svoje najbliže.

„Pa naravno da si je presvukla! Kako si mogla i da pomisliš da nosiš tako nešto! Ne samo da je nepristojna već ti i nikako ne stoji, izgledaš debelo u njoj; a osim toga – mrzim crvenu boju!“ trijumfalno je završio Marko, kao da je pobedio u nekom nadmetanju. „I ne želim više da pričam o tome, ja imam milion više razloga da se ljutim, a ti se još buniš“, rekao je i okrenuo se na drugu stranu.

Mariju su ove reči strašno pogodile, odjednom više nije osećala tlo pod nogama, želela je da mu kaže mnogo toga, želela je da se suprotstavi, a u isto vreme se plašila da bilo šta kaže. Pokušala je da izgovori da on nema pravo da tako priča sa njom, ali jednostavno te reči nikako nisu izlazile iz nje.

„Kasnim na predavanje“, jedino je što je uspela da izusti. Rekla je to brzo i kratko, vodeći računa o tome da se u njenom glasu ne čuje koliko je povređena, želeći samo da se što pre skloni odatle. Uzela je torbu i istrčala na ulicu.

Suze su lile niz njeno lice, koračala je brzo, gotovo trčala, drhtala je od hladnoće, i od tuge i besa. Nije znala kuda ide, samo je hodala i razmišljala o svemu. Koliko god se trudila, nikada nije bila dovoljno dobra, uvek je radila nešto pogrešno. „Normalno da je tako kad si ti ružna i debela, a on je tako savršen, sve devojke bi htele da ga imaju, a samo ga ti imaš, i još si nezahvalna“, rekla je samoj sebi po stoti put istu rečenicu koju joj je nekada davno i sam Marko izgovorio, i pokušala da suzbije suze.

Setila se dana kada ga je upoznala, koliko joj je bilo lepo i kako se trudio da je osvoji. Koliko joj je pažnje pružao i kako ju je voleo. Setila se svih lepih trenutaka i tek tada joj je postalo još teže, tek tada su izašle sve suze koje je godina skrivala i gutala. U tim suzama bile su sve njegove uvrede, ponižavanja, „šale“, kritike, ljutnje, sve njegove zamerke i zabrane. U tim suzama bilo je sve ono što je trpela godinama i tolerisala samo zbog onih malih kratkih trenutaka sreće sa njim. A tih trenutaka, odjednom je shvatila, više uopšte nije bilo. Nije mogla da se seti kada je poslednji put bila srećna.

Zastala je ispred izloga sa kratkom crvenom haljinom, ali ju je zanemarila, i u odrazu jasno videla svoj lik. Gledajući sebe, onako uplakanu i nesrećnu, nije više mogla da se prepozna.

„Gde je nestao tvoj osmeh?“ čula je glas u sebi.

I setila se da je to pitanje već čula, da joj je to pitanje pre godinu dana već postavila njena najbolja drugarica, za koju joj je Marko rekao da treba da je se kloni. Tako je i uradila, a ovo pitanje se sve do sada trudila da zaboravi i nikada o tome ne misli. Ali sada, tek sada, shvatila je sve i sve joj je bilo jasno.

To nije ljubav.

Marija je ušla u radnju, kupila kratku crvenu haljinu iz izloga, mnogo kraću od one koja se nije svidela njenom dečku. Izašla je iz radnje nasmejana, slobodna i srećna. Nakon mnogo godina, napokon ponovo srećna.