The winner takes it all

Sedim na terasi i mlataram nogama. Vruće mi je, iako je oktobar. U krilu mi je knjiga koju pokušavam da čitam. U pitanju je „Alisa u Zemlji čuda“, priča o devojčici koja, jureći belog zeca, pada kroz rupu u neobičnu zemlju. Osećam se kao ona, kao da sam pala negde gde mi nije mesto, jer je sve oko mene nekako čudno, čini mi se nepravedno. Dole u ulici, neko sluša „The winner takes it all“ od ABBA-e:

The winner takes it all
The loser’s standing small
Beside the victory
That’s her destiny.

Odlučim da odustanem od daljeg čitanja. Bacam pogled na dvorište – mama i tata ga sređuju. Ona kosi travu, on potkresuje ruže. Mama i tata su divan par. Ako ih poznajete, možete čuti ljude kako govore da su poput onih parova iz američkih filmova. Istini za volju, njima je to smešno. „Mnogo je cheesy“, kaže tata. I onda se mama složi sa njim, pa se tiho smeje njegovom korišćenju pozajmljenica. „Što lepo ne kažeš SIRASTO?“ pita, a tata na to odgovara da tako nije zanimljivo.

Mama i tata nisu ni nalik komšinici Sari i njenom mužu iz dvorišta levo. Komšija često viče na Saru i krivi je za sve; eto – baš su se juče posvađali. Nisam sigurna oko čega, ali mama kaže: „Nebuloza, sigurno“. Čujem ih kako se opet raspravljaju.

„Preteruješ, to se nije desilo. I prekini da me nerviraš, kako to da samo ti umeš da me nateraš da pucam ovako? Koji ti je moj jebeno?!” pita se glasno komšija. Ako se stvarno pita. Mama kaže da nekad previše mozgam za nekoga ko je u srednjoj školi, ali ja imam osećaj da gledam priču iz pravog ugla, onako kako treba.

U zadnjem su dvorištu. Komšija upravo govori Sari kako je juče nije gurnuo u stranu. Posle ju je preko dvadeset minuta kritikovao što ručak nije bio dovoljno slan i govori joj da ne ume da sprema grašak. I sad joj govori da se to nije desilo i da umišlja. Sutra malo!

Prošlog meseca ju je isto tako ubeđivao da ne treba da ide negde i da joj bluza ne stoji lepo. Mislim da je čak rekao da je „fegetske boje”. Bluza je bila ružičasta. Na kraju nije ni otišla, da bi joj on kasnije pridikovao sa argumentom: „Nije tako bilo, šta umišljaš“.

Neki će reći da je to normalno, da svako ima svoju verziju normale. Ali nije normalno raditi to nekome, makar bilo i nesveno, zar ne? Mamin brat, moj ujak, tokom fakulteta imao je slično iskustvo sa tadašnjom devojkom. Krivila ga je za sve, bespotrebno kritikovala, kinjila i, kako tata nekad kaže: „Magarčila redovno i pravila budalom“. Na kraju je sama otišla, rekavši da je on nije vredan. Ujka je ostao da se češka po glavi i zbunjenost je ostala godinama pre nego što mu je neko rekao: „Drugar, pa to je bilo zlostavljanje“. Ujka je odlučio da ode na terapiju nekoliko puta zbog toga.

Sada Sara prolazi kroz isto. I to traje jako dugo. A ona je tako mlada, nežna je i fina, ali jako stidljiva i ne voli da se žali jer: „Ne želim da privlačim pažnju i izigravam neku posebnost, Staša“. Rekla mi je to onog dana prethodnog meseca kada nije uspela da izađe sa svojim prijateljima. Tada mi je zaista sve postalo jasno. Ništa od svega što se dešava Sari, što se desilo mom ujki, što se događalo ili se i dalje događa ljudima koje znam i koje ne znam – nije nikakva enigma, nikakva šarada. To je stvar jasna kao dan. Uznemirena, ali i nekako očarana otkrićem da mogu poboljšati i promeniti nešto, kao što sam oduvek želela samo nisam bila dovoljno hrabra, pred spavanje sam pustila Sari poruku.

Staša: Tu sam za tebe. I pomoći ću ti, budi sigurna. Samo mi se javi i reci šta mogu da učinim.

Sara: …

Staša: Saro?? Je li sve u redu?

Sara: … Hvala ti… Javiću se, obećavam.

Još se nije javila, dragi dnevniče. Ali to je u redu, znaš. Razumem je. Verovatno je ovo prvi put da joj neko nudi pomoć ove vrste. Ne mogu ni da zamislim kako je to kad ti svi toliko okreću leđa. Ali ja nisam nemi posmatrač. Znam da ne mogu da promenim mnogo, ali mogu da zastanem, saslušam, podržim i razumem.

Žrtve ne treba da su nevidljive i ne bi trebalo nikada da ćute. Sećam se kako je ujka prepričavao koliko se osećao jadno i povređeno kada nije razumeo šta se dešavalo u njegovoj vezi. Malo se podrške i razumevanja daje žrtvama. A ja verujem da sve žrtve zaslužuju da iz veze izađu kao pobednici i pobednice. Ko što ABBA-ina pesma kaže.

Do sledećeg pisanja,
tvoja ja

Ostatak dana uživam u lepom vremenu. Iz donjeg dela ulice ponovo čujem pesmu:

The winner takes it all (takes it all)
The loser has to fall (has to fall)
It’s simple and it’s plain (and it’s plain)
Why should I complain? (why complain)