Mušica je letela iznad njene glave. Promatrao sam kako se histerično kreće. Baš simbolično, tako me je podsećala na nju. Nasmejao sam se na tu pomisao. Ona nikad ne prestaje da priča, toliko da sam počeo da filtriram njen glas”
Čitali ste odlomak priče Ćutanje je zlato, autorke Milice Ćetković. Ova kratka priča deo je zbirke “I ovo je nasilje” u okviru koje su mladi pisci i spisateljice pisali o psihičkom nasilju u partnerskom odnosu i njegovim manje vidljivim i prepoznatljivijim oblicima.
U vezi sa njenom kratkom pričom, pitanjima odakle dolazi inspiracija i kakva je to poruka koju bi poslala mladima koji se nađu u situaciji nasilja, razgovarale smo sa Milicom Ćetković.
Ona je rođena 1996. godine u Smederevu. Diplomirala je prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija se bavila različitim vannastavnim aktivnostima i prisustvovala velikom broju konferencija vezanih za ljudska prava i nacionalno pravo. Posebno interesovanje je pokazivala prema takmičenjima u simulaciji suđenja, od koji je najviše puta bila učesnik u krivičnom postupku a posebno izdvaja Moot Court – Sports Law. Volonterka je u nevladinoj organizacija i ima želju da se bavi omladinskom politikom i pravima mladih. Trenutno je advokatska pripravnica u kancelariji koja se nalazi u njenom rodnom gradu.
Odakle dolazi inspiracija za kratku priču koju si napisala?
Inspiraciju sam pronašla u tuđim a i sopstvenim iskustvima u vezama koje naizgled nisu bile loše, a mnogo je toga bilo uskraćeno u njima.
O kom obliku nasilja si pisala i zašto?
Odabrala sam da pišem o emocionalnom zanemarivanju i otuđenosti koje cesto ide rame uz rame uz druge oblike nasilja kao sto su gaslighting i fizičko nasilje. Smatram da je ovaj oblik nasilja nepravedno marginalizovan i kao takav, neprepoznat u našem društvu. Razloga za to je mnogo, a najviše možemo da zahvalimo transgeneracijskim traumama čiji niz još uvek nije prekinut.
U tvojoj priči nasilnik optužuje svoju partnerku da je u PMS-u i da mu zbog toga “zvoca”. Koliko često čujemo rečenicu da je devojka u PMS-u i da je to razlog zašto je “histerična” i kakvu nam ona poruku šalje?
Ovu rečenicu nažalost izgovaraju i muškarci i žene. Zato sam iskoristila priliku da skrenem pažnju na to da iako je to normalizovana pojava u našem društvu i smatra se društveno prihvatljivom ni malo nije prihvatljiva. Etiketiranje i poništavanjee nečijih osećanja i njegove realnosti kao i prikrivanje nasilja je ono sto se iza ove rečenice krije. Podrazumeva se da smo histerične ako smo u PMS, ne daje nam se za pravo da nam nešto ne odgovara, da postavljamo granice, da tražimo ljubav, pažnju i poštovanje.
Koji je bio prelomni trenutak za Anđelu da izađe iz nasilne veze?
Prelomni trenutak za prekid veze je bio kad je čula reči koja je oduvek htela sa čuje i shvatila da to ništa ne menja, niti će ikada promeniti i da je ona ta koja je odbijala da ode “na vreme”. Da on nikad nije imao toliku moć nad njenim životom i da mu se ona predala umesto da preuzme odgovornost za svoju sreću i za ono što je njoj potrebno.
Kako prepoznati emocionalno zanemarivanje i otuđenost kao oblik nasilja o kom pišeš u svojoj kratkoj priči?
Ovakav oblik nasilja možete prepoznati po tome što je sve u redu, a ništa nije u redu. Nema mnogo rasprava, ali nema ni razgovora. To znate po osećaju da vas nešto guši, a izvana deluje da nema razloga da prekinete tu vezu. Takođe, osećaj da te partner ne vidi i ne čuje. U svojoj priči sam iskarikirala tok misli jednog muškarca koji ćuti, na pežorativan način. To je lako mogla i biti i žena.Poenta je da to nije važno. Svakako bi posledice po osobu prekoputa bile iste. Ona se oseća kao da se bori sa vetrenjačama, preispituje svoju realnost. Oseća se samo i odbačeno u vezi.
Koja je to poruka koju bi poslala mladima i svima onima koji prolaze kroz ovaj oblik nasilja?
Mi često razmišljao o onome sto partner misli i oseća, igramo uloge spasioca ili žrtve naizmenično. Verujemo da nekoga možemo da promenimo ili da će se on sam promeniti vremenom. Uglavnom ljudi nisu protiv nas, nego su za sebe ili nisu ni za sebe. Svi imamo svoje faze, izazove i naučene programe ponašanja u detinjstvu, ali to ne znači da treba da trpimo! Ukoliko te neko kažnjava ćutanjem, to nije u redu. Ne moraš da čitaš misli i imaš pravo da tražiš odgovor. Život je previše lep da bi živeli sa knedlom u grlu ili kamenom na srcu. Partnerski odnosi su predivni ako ste sa pravom osobom.
Kratku priču Ćutanje je zlato, autorke Milice Ćetković, možete pročitati na sledećem linku:
Responses