Uvek smo bili lep par, svako ko nas vidi ne može da nam ne pozavidi. Ali stvarno jesmo odličan par. On je nasmejan, društven, sa britkim smislom za humor. Sa njim nikada nije dosadno, zvezda svakog okupljanja. Kao da procveta u centru pažnje.
Ne sumnjam da će tako biti i večeras.
Ubrzo mi je postalo jasno da, kao i uvek, neće sve baš ići onako kako sam ja zamislila.
Još kod kuće mu nešto nije leglo, imao je izgleda loš dan na poslu, nije ovakav bio jutros.
– Hoćeš posle da svratimo do mojih? –
Tišina.
Prošlo je celih 5 minuta dok me nije mrko pogledao i okrenuo glavu.
– Pitala sam te nešto -, pokušavam da izustim dovoljno uverljivo.
Tišina. I dalje.
U tišini smo i došli do kafića. On je vozio bez reči, dok sam ja sedela i gledala u put. Možda sam ja nešto uradila? Garant sam bila ja. Uvek ja sve moram da upropastim. Jao bre.
Kada smo došli, kao da je flipnuo neki prekidač. Opet je postao onaj stari, nasmejani, u kojeg sam se i zaljubila. Iz ovog ugla mi se činio kao moja srodna duša, moj muškarac.
– Hej, šta ćeš ti da popiješ? -, pitam ga neobavezno, naivno misleći da će da mi odgovori.
– Šta me, bre, stalno nešto propituješ, pusti me, mogu i sam da izaberem piće, pobogu –
Bilo je taman dovoljno glasno da svi čuju, i taman dovoljno oholo da me preseče u stomaku i obrazi se užare. Mora da sam sjebala nešto, ne bi se on ovako ponašao inače.
Dlanovi mi se znoje, za mene više ne postoje naši prijatelji, ovaj kafić i čaša belog vina ispred mene.
Šta sam uradila? Jesam li ga uvredila?
Potrudio se sa svima da priča sem sa mnom. Sedim pored njega, a osetim zid između nas. Osećam se kao da sedi iza velikih teških vrata, a ja ne mogu da uđem.
Ipak pokušavam da stavim to pod tepih. Nedostajali su mi moji prijatelji, okrećem se njima i ispijam celu čašu vina. Volim ove cure. Ne sećam se kada sam se poslednji put toliko smejala. Pa ne moram ja valjda uvek da mislim o našoj vezi i kako da opstane. Opustila sam se konačno.
– Jao e, slušaj ovu moju, uvek ona mora da ima najgluplje fore na svetu –
Opet nož. Opet vrelina.
Na putu kući nekako skupim hrabrosti da ga pitam u čemu je problem. Stomak mi se prevrće. Nismo svratili do mojih.
Samo želim da mi kaže, da mogu da ispravim. Šta god da je, samo želim da znam.
– Kao da i sama ne znaš. Očigledno nisi toliko pametna kao što misliš da jesi. –
Tada sam bila manja od makovog zrna.
I ovo je nasilje!
GASLIGHTING predstavlja vid manipulacije kojim se osoba navodi da sumnja u svoje svedočenje, izazivanjem njenog kredibiliteta, a korišćenjem dve taktike: sidestepping (izmicanjem dokaza koji podržavaju njeno svedočenje) i displacing (pripisivanjem osobi kognitivne ili karakterne nedostatke). GASLIGHTING-om se koristi kako bi se negiralo svedočenje žena o nasilju koje je nad njima učinjeno od strane muškaraca. (Stark, Cynthia A., 2019)
Responses
Bravo bravo bravo! Sjajan tekst i nažalost vrlo česta situacija, koju neretko pripisujemo stresu, velikom broju obaveza itd. Nije okej i nije mala stvar! Treba više da pričamo o ovome i svaka čast na inicijativi😊