Vertigo

Danas sam saznala da me Luka vara. Tu vest mi je saopštila komšinica Hana dok sam čitala knjigu na tremu kuće.

„Slušaj, Selma, priča se da je tvoj Luka viđen više puta sa nekom devojkom. Izgledalo je kao da su veoma prisni. Izvini, nisam želela da te uznemirim, ali eto, čisto da znaš.“

Kiselo mi se nasmejala uz rečenicu: „Tu sam ako ti zatrebam. I da, nisi od mene saznala ovo.“

U isto vreme sam osetila i golemi strah i želju da se ovoj ženi smejem u lice zbog apsurdnosti njene izjave. Strah se nadima u mom stomaku i preti da se raspukne svakog trenutka. Preturam po njegovim stvarima, ne znajući šta tražim. Ženski parfem na njegovoj odeći, vlasi kose ili neku njenu sitnicu koja se greškom našla tu. Naposletku pronalazim papirić na dnu fioke. Na papiriću se nalazi adresa, sa docrtanim malim srcem pored, za koju pretragom na internetu saznajem da je adresa hotela.

Luka i ja smo se upoznali na jednom događaju posvećenom Hičkokovim filmovima. Odmah sam ga primetila, dosta se razlikovao od drugih ljudi tamo. Posmatrajući ga, uspela sam da nazrem njegovu samouverenost i zrelost, delovao je kao čovek koji zna šta želi u životu, ali i kako to da dobije. Osećala sam se zadovoljno jer je, pored svih, odlučio da razgovara sa mnom nakon projekcije.

Objasnio mi je da nije u svetu umetnosti, on radi za jednu firmu, ali u slobodno vreme voli da diskutuje sa ljudima o filmovima. Sa ljudima koje smatra dovoljno zanimljivim za razgovor, dodao je. Njegovi komplimenti i zainteresovanost za mene učinili su da se napokon osećam važno. Vešto je uspeo da mi se uvuče u krevet i da me uveri da je to zapravo bila moja ideja. Nakon nekoliko meseci veze, ponudio mi je da se preselim u njegovu kuću. Uveravao me je da zaslužujem više od bednog posla koji radim kako bih platila svoje studije i kiriju u stanu koji sam delila sa cimerkom.

„Ti si moja“, rekao je nakon što sam se uselila.
Tada nisam znala da biti njegova znači da ću polako izgubiti kontakt sa ljudima i sa samom sobom, dok se postepeno stapam sa praznoćom i sterilnošću njegove ogromne kuće u kojoj sam provodila najviše vremena.

Nakon našeg venčanja sam napustila fakultet. Luka je smatrao da je tako najbolje, jer neko mora da vodi računa o kući dok on radi za oboje. Posao nisam ni tražila, jer je Luka smatrao da za tim nema potrebe. On već dovoljno zarađuje. Život sam posmatrala kroz zamućeno staklo, kao da se sve to dešava nekoj drugoj ženi.

Istina je da nam u poslednje vreme ne ide baš najbolje. Luka je počeo često da izlazi i da se zadržava nakon posla. Smatrala sam to donekle normalnim. Plašila sam se da ga pitam nešto u vezi sa poslom i kašnjenjem, jer bi svaki moj pokušaj da razgovaram sa njim bio završen ljutitim lupanjem vratima i izgovaranjem dobro poznate reči:

„Kučko!“

Kada se vratio sa posla u toku dana, ponašala sam se normalno. Nisam želela da primeti da nešto nije u redu. U njegovom telefonu sam pronašla njeno ime i broj telefona. Opsesivno sam počela da joj listam fotografije i objave na društvenim mrežama. Primećujem da je i ona dosta mlađa od Luke. Voli da fotografiše nebo i hranu – kako otrcano. Pitam se koja je od ovih fotografija hrane nastala kada je večerala sa Lukom. Mogla sam da zamislim njegov osmeh dok je posmatra i obasipa je komplimentima i rečima koje ona želi da čuje, kako bi učinio da se oseća posebnom.

„Ko je Kristina?“ izustila sam nesigurno.

„Molim? O čemu ti? Selma, umoran sam, želim da legnem.“

„Videla sam ti poruke sa njom, kako možeš da lažeš?“

„Ma ti nisi normalna, kako si se usudila da diraš moj telefon? A još i lažeš. Leči se. Odoh da spavam.“

Od tog trenutka, svaki naredni dan bio je istovetna kopija prethodnog. Nepregledno ređanje suza, napada panike i povraćanja. Svaki Lukin prezrivi pogled bi pokrenuo tihi lelek u mojim grudima. Osnovne obaveze su za mene postale mučenje. Kosa mi je postala proređena, lice bledo i sumorno, a na zubima sam počela da primećujem nataložene naslage. Nekada bih se satima izgubila u razmišljanju o njima dvoma, koje je samo pojačavalo razarajući bol koji se proširio i na čitavo telo. Odlučila sam da je pozovem, ćutim i prekinem. Poželela sam samo da čujem kako zvuči njen glas, kako bi mi delovala još stvarnije. Javila se uzrujana, plačnog glasa. Pitam se da li je to zbog njega.

Te večeri se vratio besan, na brzinu jeo večeru, i ostavio prljave tanjire na stolu.

„Ugazio sam u neko blato, hajde počisti to u hodniku“, izgovara, ni ne gledajući u mom pravcu.

Približila sam mu se dovoljno da osetim jak ženski parfem i sapun od lavande. Mrzim miris lavande. Počela sam histerično da se smejem i glasno uzvikujem njeno ime nekoliko puta:

„Kristina! Kristina! Kristina! Znam, sve znam. Luka, lažljivče!“

U prvi mah je zanemeo i gledao u mene iskolačenih očiju. Nikada mu se nisam ovako suprotstavila, nikada nisam povisila ton. Nakon zatišja, krenuo je da baca i lomi stvari u dnevnoj sobi. Uvrede su se samo nizale.

„Gaduro! Lujko! Bednice! Rospijo! Ko si bre ti?“ upitao je: „Ja ovde zarađujem novac i bez mene si niko i ništa, ne postojiš.“

Iako slabo čujem zvukove oko sebe i vid mi se muti, uspevam da dođem do vrata i pobegnem. Odlazim kod majke, jer nemam kud, iako se nismo ni čule ni videle dugo. U mislima mi je neprestano to Lukino veliko pitanje ko sam ja? Zaista, ne znam šta bih odgovorila. Da li sam izgubila sebe negde usput i pustila da mi se pripišu sve uvrede koje Luka izgovara godinama?

Zatičem majku kako nežno presađuje cveće, a dnevna svetlost ističe njene pegice i staračke fleke. Deluje tako spokojno. Ne mogu da dođem do daha dok joj pričam šta mi se sve dogodilo. Majka polako podiže pogled i govori:

„On je tvoj muž i moraš ga trpeti. Znaš li da je moj otac, tvoj deda, bio najveći zavodnik u selu? Tvoja baka ga je počela opsesivno pratiti i šta je na kraju imala od toga? Samo je pokazala svoju žensku ludost, pa ju je napustio, jer ga takva više nije interesovala.“

Majčine reči su me zabolele više nego bilo koja Lukina uvreda. U ovim rečima osetila sam njenu patnju, tihu patnju žene koja je naučena da je u životu najvažnije trpeti, samo zato što je žena.

Ukoliko iskažeš nezadovoljstvo ili ljutnju, bićeš okarakterisana kao nestabilna, luda žena. Pitam se ko je bila moja majka pre nego što su je ubedili da je svet previše velik za nju. Snažno je grlim, u nadi da ću tako zagrliti i isceliti svaku ženu koja je postojala pre nas, ali i one koje će tek doći.

Kratka priča o geslajtingu. I ovo je nasilje. Šta je geslajting pročitaj u Rečniku psihičkog nasilja.

Responses

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *